Ovo portali kriju od vas: Potresna sudbina "malog Edina"

Konačno se desilo – polusvet je ućutkao ceo svet. Tog dana, više nego mnogih drugih, bilo me je sramota.

Sve je počelo tako što je majka malog Edina celu noć plakala. Plakala je i celo jutro i narednog dana. Grcala je.

Nije plakala kada su joj rekli da Edin neće moći redovno u školu. Suzu nije pustila kada ga je odvela kod frizera i rekla "na nulu". Ćutala je čak i kada su joj rekli da sinčić ima leukemiju.

Ipak, sada je jecala. Jecala je kao nikad u životu.

Tog jutra komšinica joj je rekla da njen Edin, koji je tako tužno ugasio svećice na peti rođendan, zaslužuje da umre.

Njen muž ga je, za to vreme, ismevao jer je ćelav. Svi drugovi su mu se smejali.

Nakon toga, postalo je još gore.

Priključio se i neki prolaznik sa opaskom da muslimani treba da pocrkaju.

Njegova kuma je okrivila Edinove roditelje što su dete hranili ko zna kako, jer da nisu, ne bi dobilo rak.

Ljudi na ulici su je pljuvali iza leđa jer je farbana plavuša.  Kako baca pare na to kad joj dete umire?

Onda se oglasio i neki Janko koji je pozvao sve koji vide Edina da mu kažu da ode iz Srbije koja nije dužna da mu plaća lečenje.

Javili su se i roditelji dece koja se ne zovu Edin nego Srboljub i Jefimija da kažu kako njihova čeda treba da budu lečena pre Edina. On je tiho, ne želeći ikome da smeta kopneo i ćutao. Drugi su pričali.

 Komšinica se sve vreme dok je majka molila ljude za razumevanje drala kako je Partizan bolji od Zvezde a njen sin je, usred pitanja majke o hemoterapiji, počeo da pominje Džastina Bibera. 

Edin je umro.

Niko me nije video kako se tresem. Ali, da, bilo me je sramota.

Nije pomoglo što sam sebi tri puta ponovila da ću ih sve ućutkati i da su u pitanju samo komentari na internetu.

A internet je pun bolesnika kakve ne možete ni da zamislite.

Volela bih da vam kažem da Edin ne postoji. Edina ima na stotine a nečijih komšija, kolega i rođaka koji su pisali ovakve gadosti na internet portalima ima na hiljade. 

Sve opaske koje su vas malopre zgrozile delovi su pravih komentara na slične vesti. Sajtovi ih zabranjuju ali oni, iz dana u dan, sve više zastranjuju. Do te mere da su neki od najpopularnijih internet portala u potpunosti ukinuli komentare u pokušaju da se odbrane od sajber manijaka. O ovoj temi vrlo zanimljivo piše nedeljnik "Vreme". , ali ja ću vam pokazati nešto malo drugačije. Pokazaću vam od kakvog pljuska gadosti vas svakodnevno štiti adminski kišobran.


Još dok kucam vest počinje da mi poigrava nozdrva. Vremenom kao pustinjski glodar razviješ mogućnost da se podigneš na zadnje šapice i onjušiš nadolazeću oluju. Ona obično izgleda ovako.

Manijaci: The rising.

Prvi talas.

U prvom talasu su najčešće kratki komentari koji, u zavisnosti od autora, imaju različit stepen kreativnosti.
Ovi umovi vođeni logikom srednjoškolaca najčešće žele samo da budu prvi. Prvi talas najčešće je bezbolniji od ostalih jer sadrži samo kapisle koje će eksplodirati tek u drugom a napraviti pokolj u trećem.

Najčešći oblici komentara prvog talasa sadrže jednostavne stavove i sastoje se iz nekoliko reči.

Tuga.

Hit!!!

Srećica! <3

KURVA!

SMRT BOLESNICIMA - JUŽNA TRIBINA!

Drugi talas.

Klikni za uvećanje. Napomena: Drugi deo ovog komentara bio je toliko pun mržnje da nisam mogla da ga objavim.

Cunami. Do sada, vest je već polako uplovila u uzburkane vode internet okeana. Krv je privukla ajkule.

Komentari drugog talasa uzrokuju početni oblik Američkog sindroma, to jest želju da vrećama peska zagradite ulazna vrata i u njih uperite sačmaru, ubeđeni da će neki serijski ubica svakog časa da legne na zvono. Ili na "pošalji komentar dugme".

Naslov: Srednjoškolku (15) silovala petorica na plaži

Komentari?

Nije ni čudo. Šta je tražila sama na plaži?!

Ne valja to, pune gaće peska!

odvaLio bi je i ja neznam samo ja bi moro da budem prvi

Ko zna kako se obukla, drolja kao i sve današnje klinke.

Što niste napisali da je vest iz Hrvatske? Šta me boli kurac za tu kurvu. SRBIJA ČEKA ŠEŠELJA.

SMRT BOLESNICIMA I JUŽNOJ TRIBINI - SEVERNA TRIBINA '97

Ovo je pristojniji deo komentara. Ostali pozivaju na linč, ali ne silovatelja.


Često se pitam ko su ovi ljudi. Da li su nečiji roditelji, komšije, simpatije iz vrtića. Pomislim da je nemoguće da je neko toliko izopačen. Onda pročitam crnu hroniku i jedan deo mene vrišteći umre.

Treći talas.

Klikni za uvećanje

Poplava. Skoro da možeš da čuješ vredne stranačke botove kako u tami svojih soba kuckaju grupne SMS poruke i cirkularne mejlove. Organizuju se. Kreću u napad.

Ovi komentari obično stižu poslednji, nekada i čitav dan nakon ostalih. Šta ćeš, treba vremena da se sinhronizuju. Prepoznaćete ih po tonu koji kao da je ispao iz saopštenja PR-a. (čudna mi čuda).

Nesrećnim moderatorima ostaje samo da uzdahnu i istovetnih tridesetak komentara, koje su potpisali Mica, Cica, Gica (true story), sve odobri ili većinu zabrani, nakon čega sledi bonus - četvrti talas.

 Četvrti talas

Kanalizacija. Sav talog negativnih komentara sliva se u ovaj odvod. Svi, od trolova do internet filozofa, konačno su spazili ovu vest i imali vremena da se nadovežu na već postojeće baljezgarije.

To komentarima otkriva novu formu - esej.

Saga o Huanitu. (klik za uvećanje)

Puklo je.

Neopevani heroji bitke za internet, velikomučenici sajber prostora, nesrećne duše koje moraju da čitaju komentare polako dižu ruke u vazduh, podalje od miša. Gore im je, ponekad, čak i od švalera koji obavljaju najgori posao na svetu.
Da, internet moderatori bivstvuju raščerečeni između kofeinskog šoka i stalnog nervnog sloma. Slušaju isto što i psihijatri samo bez fensi kauča i mogućnosti da pacijentima daju sedativ. Umesto toga samo oni mogu da piju lekove izloženi manijacima koji svoje, očigledno, bacaju pod tepih. Tužno je to, znate...

Ako ukinu komentare, u nedostatku mesta na kome možemo da se oglasnimo, mi, savesni korisnici, parčencetom krede napisaćemo na obližnjem zidu:

Sačuvaj me bože spore pameti sa brzim internetom. 

Jedna vest na portalu, tiho će čamiti bez ijednog komentara. Biće vrlo kratka:

Nakon dugih i krvavih sukoba na granici zdravog razuma sa žaljenjem vas obaveštavamo da je Internet kapitulirao. 

Nažalost, to će samo značiti da su doktori učinili sve što su mogli.

Ipak, mislim da komentarisanje ne treba ukidati i da su domaći portali, na izvestan način, izuzetno hrabri što ga dozvoljavaju i trude se da manijake kriju daleko od nas. Pokazaću vam zbog čega sledeće nedelje.

Do tada - volela bih da vidim vaše komentare na ove komentare.

Read More

Švaler koji je kresnuo svačiju ženu

Foto: Freedigiralphotos.net

Pisanje je kao seks.

Svi o njemu pričaju, a malo ko ga upražnjava. Posebno dobro.
Danas bi svako da bude novinar, ili bar bloger. Još ako postane kolumnista - pa to je skoro kao spiker!
A ja? Ja volim da pišem. Volim i da jedem a te dve stvari, čini se, ovih dana baš ne idu u istu rupu.
Za sve je kriv globalni švaler - internet. Ova komunikacijska drolja potpuno je uništila stabilan brak medija i čitalaca. Uvukla im se u dnevne sobe, terase. U krevet. 
Ako je tradicionalno novinarstvo muž a čitalac žena ovo partnerstvo nije za mir.

Pisanje je podmuklo zavođenje, ali supruga vam nikada nije bila probirljivija.
Prolepšala se, našla je stabilan posao. Vi ste joj postali samo opcija. Ima, sa strane, stabilnu (internet) vezu. Sve češće se priča o razvodu a tek sad vam postaje jasno da se stan vodi na nju. 

Mislite da je to loša pozicija? Pitajte samo švalera.
Njega toliko pljuju, a on se, u stvari, samo zaljubio. Nemojte ga kriviti što je mlađi, brži i što mu je jedini posao da vašoj ženi bude uvek dostupan. Nije mu lako. Muž je jedan, a švalera je mnogo. Portalima koje koriste samo se razlikuje adresa.

Toliko mnogo izbora, toliko malo vremena!

I tako vam je, ljubavnik u problemu. Džaba mu bezbedna konekcija.

U vezi je sa udatom ženom. Na stotine njih. Na hiljade. 

Čeka ih naporan dan na poslu, pa kuća, neopran veš i gladna deca. Vaš posao je da ih naterate da na to zaborave. 
I danas, i sutra i na Božić, rođendan ili Jom Kipur.

Zapamtite, partner vam neće tek tako biti veran. 

On ima milion opcija pored koga će da leže i s kim će da se budi. Pored koga će ispijati tu famoznu prvu kafu. A vi se svakim danom sve više gojite i dobijate dlake na čudnim mestima.

Nije vam lako. Vi ste i muž i švaler. Vi ste novinarstvo u svetu novih medija.

Prošle godine novinarstvo je izglasano za najgori posao na svetu. Gori od seče drveća. Gori od rada na naftnoj platformi. Gori od rudarstva. (Gori od rudarstva?! Stvarno?!) Mnogi su se pobunili.

Nakon oštre rasprave u najvišim internet krugovima koja se uglavnom sastojala od navođenja krupnih cifara korporativnih finansija, citata iz "Svih predsednikovih ljudi" i nasumičnog uzvikivanja reči društvene mreže, SEO optimizacija i Tviter, sajt Mešabl je presudio - novinarstvo nije bilo najgori posao na svetu. 
Onlajn novinarstvo jeste.

Onlajn novinarstvo - termin toliko svež i vruć da vam dođe da namažete paštetu na njega. Nemojte, težak je za stomak. Nedavno mi se desilo ono čega se svaki novinar potajno pribojava - neko meni drag rekao je da time želi da se bavi. Tražila je moj savet. 

"Internet je budućnost. Mislim, on će zameniti i televiziju i radio", počela je knjišku mantru, a onda joj je izletelo "a i to je najbrži način da stvorim sebi ime". Ček, ček. Greška u koracima. Ti bi da budeš slavna?

O, dušo.

Ne postoji slavan veb novinar. Ima ih na stotine, na hiljade. Ovo je internet – navedite mi tri.

Ne znate? Naravno da ne znate. Ali verovatno ste proveli popodne pričajući o njihovim tekstovima.
Prava veb slava, ako ste dovoljno mudri da je steknete i/ili unovčite, dolazi takozvanim opinion maker-ima, kolumnistima, blogerima, uticajnim tviterašima. Ljudima koji se ističu. Onima koji za to imaju vremena. (i najčešće ne žive u Srbiji)
Vi nemate. Vaše zanimanje je da vas sve zanima. Za pet minuta menjate najmanje 5 profesija.

Dakle, krećete se brzinom profesija u minutu.
Probaću da vam otkrijem kako izgleda popodne "s onu stranu" vašeg klika i šta se zapravo desi od trenutka kada neko uleti u redakciju sa novom informacijom do momenta kada je vi šerujete na Fejsbuku. Šerujte je na Fejsbuku. Znate da želite.

Ko ste, dođavola, vi?

Novinar

... Odavno nije samo novinar. Posebno ne na vebu. Postavimo to ovako: novinari printa su fantastični piloti. Znaju rute odavde od Surčina do Trampovog ličnog ostrva, milion puta su poletali po negostoljubivim uslovima, magistrirali prinudna sletanja a u pauzama piju kafice sa poslednje tri generacije posada kontrole leta. Vi radite nešto slično. U svemiru. Niste baš sigurni kada ste lansirani tamo ali vaše polje delatnosti je planetarno, a ako sa te visine ispustite glupost proširiće se sajber svemirom brže nego jezik Mali Sajrus.
Paradoksalno, iako vaše reči u sekundi prelaze poznate delove galaksije vaš kosmos ima nekoliko metara.

Vaš sto je vaš univerzum. Topli univerzum. Papirima/omotima/katalozima/salvetama/samolepljivim papirićima zatrpan univerzum. Jedina netaknuta ravna površina u radijusu od desetak metara je vaš monitor. On je ujedno i vaš prozor i vaš zid. Tastatura služi kao podmetač, a ako treba i tanjir. Počinjete da živite u čudnom ubeđenju da će prvom prilikom kada se udaljite od stola više nego estradna ličnost od centra nanogvice biti pokrenut niz događaja koji će dovesti do nuklearnog rata a vi to nećete preneti prvi. Joj, vidi, izbila je tuča na Ceraku.

Ah, ti iznenadni napadi optimizma.

Kopirajter

Legenda kaže da su naslovi nekada imali smisla. Ljudi koji su bili zaduženi za to bili su kopirajteri čija je svrha bila samo to – stvaranje preciznog primamljivog KLIKNUO BIH NA TO naslova.

Oni su imali ceo dan, vi imate. (skroluj dole)

Taman toliko vremena da preletite tekst otprilike te dužine i oborite sa stolice nekoliko desetina hiljada potpunih stranaca. Kasnite. Verujte mi. Uz to, taj vaš posao, iako često najkraći, najbitniji je u celoj ljubavnoj igri. 


Lektor 

Uprkos neprekidnom haosu vaša je dužnost da budete pismeni. Čak i ako se uzme u obzir da simultano ubacujete i po tri vesti u kojima se ljudi obavezno zovu Naida Siražudinovna, ako imate sreće i Abdul Mahatbaradidžunaj, ako nemate. Nije strašno ako pogrešite. To će samo videti na hiljade ljudi, među kojima i oni koji vas plaćaju.

 Stanija, Hugo Čavez i Kaljari u gostima

Znate da se nešto bitno desilo kada kolege ulete u redakciju i vest saopšte ovim tonom.

Marko F. Podigao je pištolj i ispalio hitac na maloletnu Ognjenu A.B.V.G.D.Đ. jer ga je varala sa bivšim ic komplikejted na Fejsu. Novinari printa sada stupaju na scenu. Vi već kasnite.

Zapravo, kasnili ste onog trenutka kada je metak napustio šaržer. Ognjena je još bila živa kada ste vi počeli da kasnite. Dok ste čitali ove dve rečenice neki novinar nekog portala birao je neku pokrivalicu za ovu gotovu vest.

Dok ste jurili da ga stignete i pustite hroniku, Policijska Uprava Palilula izdala je saopštenje o onoj tuči sa početka bloga, biciklistu je udario kamion negde kod Obrenovca i DSS je izjavio da je Kosovo srce Srbije. Uzgred, Stanija je trudna.

I tako vi postajete...

Master multitasker

Veb novinar u svom prirodnom okruženju

Hobotnica na spidu.  Kako ste drugačije mislili da balansirate između destak rubrika, društvenih mreža i činjenice da ste registrovali broj osam u rečenici i da automatski pokušavate da napravite duhovitu, ali neutuživu aluziju na kliku te nosam.

Problemi printa i virtuelna tinta

 

Ne postoji zaključenje ovog broja

Nikada. Zamislite to ovako. Da džinovski asteroid krene ka Zemlji i postane jasno da sutrašnje izdanje novina neće izaći, vi biste radili blog smaka sveta. Sa sve tvitovima. I videom.

Kafa

Misteriozna supstanca koja omogućava izmučenim, skrušenim neuronima da veruju da ih juri čopor lavova, a da je jedini način da mu ne postanu ručak iskucan tekst o situaciji evra. Za 15 minuta.

Tviter je dobar, tviter je tvoj prijatelj

I baš kao svaki prijatelj gajićete vrlo kompleksan odnos ljubavi, mržnje i želje da se nikada u životu više ne vidite. Prosečno se dnevno na Tviteru objavi 200 000 000 (da, dvesta miliona) poruka dugih 140 karaktera. Neka je njihov autor pet minuta bio slavan šezdesetih, njegov tvit je vest. Da, vest. Dobro došli na internet.

Postaćete blago bipolarni

Od milijardu vesti koje ćete čitati u svakom trenutku ili će vas boleti glava ili dupe, ali je nemoguće da ne ostave traga na vama. Kako sudba nema nimalo obzira prema činjenici da je filter informacija u vašem mozgu opterećen kao jetra Lindzi Lohan sudba će pokušati da vam izbaci što više emotivno kontradiktornih vesti u minutu dok na kraju ne budete gledali u monitor nesigurni u sopstveno postojanje.

Demonstriraću vam.

BREJKING NJUZ: Desetogodišnji dečak je poginuo kada je stao pred serijskog ubicu kako bi spasao drugare iz razreda.
Na stotine Rusa izašlo je iz kola kako bi podigli slupani kamion i izbavili potpunog stranca.
Bolnica u Americi zatrpana hranom koju su prolaznici poslali detetu obolelom od raka nakon što je majka, iz šale, na prozor dečijeg onkološkog odeljenja postavila znak "pošaljite picu".
Beskućnik vratio bogatašici prsten vredan na stotine hiljada dolara. Ona postavila sajt za pomoć beskućniku - obezbedila ga za ceo život.
Pakistanska devojčica javno rekla da je silovana (zbog čega joj je pretilo ubistvo od strane rođenog brata), digla celu zemlju na noge.

Prošlogodišnja Zvezda Granda pokazala sisu. Ništa od prethodnih vesti se ne čita.

Rekla sam bipolarni? Probajte pasivno agresivni.

Vaš kompjuter vas mrzi. Žao mi je.

Svake noći kada ga ugasite i odete kući vaš kompjuter u tišini čami na stolu. Svestan je da se sada igrate sa kućnim računarom. Sada kada je ostario više vam nije potreban. Besan, odlučuje se na osvetu.
Planira. Vreba. Potajno kuje zaveru da vas u najgorem mogućem trenutku zajebe.

Uuuuuu, vidiš taj lajvblog od petsto redova teksta, deset videa i jedno dvadesetak slika?  Izbrisao sam ga.

Ponedeljak je pakao

Svaki dan je Ponedeljak.

Osim vikenda, ali vi radite vikendima.
Konsultovati prvo pravilo.

Ne spavate. Nikad.

Ne, to je otprilike to. Pomirite se sa tim.

Današnje novine su jučerašnje vesti o kojima su tvitovali prekjuče

U slučaju da ste spojili noćnu i jutarnju smenu bićete najobavešteniji gad na planeti Zemlji.
Apsolutno svaka vest od pokušaja atentata na kandidata opštinskih izbora u Mozambiku do nove frizure Alanis Moriset prošla vam je kroz mozak. Dok pošten svet tek počinje da prelistava štampu vi već uveliko vičete "imamo, imamo", "imamo i video", "ukrali od njih", "ukrali od nas", "demantovali", "ko je, dođavola, stavio vest o Kosovu u rubriku svet?!" I ostala bitna pitanja.

Postaćete Gugl za rodbinu

- Zbog čega je zastoj na Pančevcu, jel dolazi neki glavonja?
- Zašto su pomerili "Greh njene majke" za osam i petnaest?
- Avioni preleću malo nisko. Jel to zaprašuju komarce?
- Kada će da zaprašuju komarce?
- Koji su simptomi / kontraindikacije na lek za virus Zapadnog Nila?
- Postoji li i virus Istočnog Nila?
- Mislim da mi je sin fasovao nekog Trojanca, šta da radim?
- Ko će da pobedi na izborima?
- Komšinica mi baca smeće u dvorište, jel mogu to da puste oni tvoji?
- Kako ne mogu? Jel su to oni njihovi malo preko njegovih zajebali ove vaše? Plaćenici! Svi ste govna!

Da bih vam dočarala vaše stanje svesti prosečan tok misli će vam zvučati ovako.
Tačić.
Pegla.

Nikson.
Hemijsko oružje.
Giros.
Porno snimak.
Đoković.
Girooooos.

I za kraj - Odgovor na najčešće postavljano pitanje: Zašto objavljujete Farmu i ko to čita?

Nažalost, odgovor je vrlo kratak. Objavljujemo Farmu jer milioni to čitaju.
STOP. Odložite smart ass kritike medija i zamislite ovu sliku.

Volite Mocarta? Pljujete Soraju tako da se, za početak, složimo da volite Mocarta. (ne, kladionicu, onog bucmastog lika s perikom)

Zamislimo da svi vole Mocarta. Potajno ga slušaju u tami svojih soba i brzo spuštaju monitore laptopa kada im žena uđe u sobu dok slušaju Mocarta. I komšije vole Mocarta. I kolege. I rodbina. Svi, baš svi, uz kaficu komentarišu Mocarta.

Mocart sada donosi pare. Mocart sada donosi mnogo para. Urednici novina su ritualno spalili Sorajine slike i sada se otimaju o rane radove gospodina Mocarta. On je na svim naslovnim stranama, kritike njegovih vrhunskih remek dela su na društvenim mrežama, pokreće se rijaliti "Srbija ima Mocarta" i "Faktor Mocart", u ozbiljnoj konkurenciji sa "Tvoj Mocart zvuči poznato".

Srednjoškolci oblače frakove, tinejdžerke furaju lokne, klinci su batalili tenis i masovno upisuju časove klavira. Kulturni procvat Srbije okreće glavu Rusiji i tvrdi da nam je Austrija prapostojbina.

SNP "Naši" govore da je Parada Mocarta sramna i da ga treba slušati samo u četiri zida, Dačić benso izjavljuje "Šta, jel ja sad treba da slušam Mocarta"?! Dveri ukazuju na to da je Mocart skoro-pa-Nemac dakle neprijatelj Srba i organizuju Paradu Mokranjca.

U klubovima se pušta klasična muzika i igraju valceri, ribe se izvode na operu a mobilni telefoni zvone uz "Turski marš".

Najčitaniji tekst na portalima?

a) Virtuozni proces stvaranja Mocartovih nota!
b) Trogodišnji Japanac pokidao "Malu noćnu muziku"
c) Intervju sa najboljim mladim srpskim pijanistima!

Ne, komšije. Ovaj tekst:

Skandalozno: Riba šutnula Mocarta zbog Baha!

Ne mrzite igrače. Mrzite igru.

Read More

Lekcija o životu naučena na groblju: Ni u smrti nismo jednaki

Mermer smrdi na smrt.

Možeš da ribaš spomenik do sutra.

Da stružeš skoreno blato i krpom prelaziš smrznute naslikane oči. Mučno je.

Neobično sam gadljiva na trulež, mislim na onu na grobljima, a ne pod njima.

Taj koji vam je rekao da su u smrti svi jednaki, gadno vas je slagao. Pogledajte samo spomenike.

Ima ih raznih. Sivih, crnih, beličastih. Neki se presijavaju, drugi su mat. Plastične vaze vezane su za krstove natrulim kanapom, neke mermerne stoje okrnjene. Male ploče brzo prođete, one pod kojima su urne. 

Tek vam neko neobično prezime privuče pogled. Ima i granitnih bisti koje svi vide.

Mafijaski spomenici nadvijaju se nad ostalima. Plaćeni krvavim parama bacaju jezivu senku na njih.

Na nečijeg prvenca koji je pao u ratu.Nečiju ženu stradalu od leukemije. Kuma poginulog u saobraćajnoj nesreći (šleper izleteo iz trake).  Na humku omiljenih bake i deke. Oca ili majke. Onog rođaka kog ti tvoji pokažu kad prolazite pored parcele, ali si premali da ga se setiš.  Znaš ga iz priče. Ima ih mnogo.

Njihovi nisu imali milione da podignu biste, statue u punoj veličini, piramide faraona podzemlja.

Znate, neki nisu imali ni da „pokriju“  telo.

Videla sam najtužniju sreću na groblju.

Na pustom grobnom mestu umesto mermerne ploče stajala je zemlja utabana u obliku sanduka. Podignuta je tu na brzinu, kao da će je već sutra nešto zameniti. Rekoše mi – tako čeka već dugo. 

Neko je jedva skupio pare da pokopa dragu osobu.

Kao da vidim tu skrušenu siluetu. Kada su joj rekli cenu spomenika spustila je pogled – nema.

Stavljen je samo drveni krst sa imenom pokojnika, a i on se odavno pretvorio u prah. 

Ostala samo humka kao udžerica među soliterima. Ali imala je nešto što druge nisu. 

Na sredinu utabanog blata, brižljivo tako da bude baš, baš u centru, neko je stavio do pola isečenu flašu kisele vode. U ovoj sirotinjskoj vazi čučao je buketić poljskog cveća. Maslačak,  nekoliko belih rada i nešto što  liči na ljubičicu. I nečija ljubav koja ne može da stane u novčanik. Nije jedina.

Nekoliko koraka dalje, ma, nema ni deset metara u parcelu se ugnezdila ravna bela ploča. Malo je izdignuta od tla. Na njoj nema slike, stoji samo neobično japansko ime i natpis : Voleo je ovu zemlju više od svoje. 

Oko imena padaju latice različitih biljaka.

"Tu je uvek sveže cveće. Ljudi donose. I ja spustim ponekad. Ko će njemu, jadničku, da donese čak iz Japana", reče mi jedna draga žena dok smo kretale sa groblja.

Uklesana imena i crno - bela lica ostajala su iza nas. Neke lepe slike i dalje su titrale ispred mene.

Taj koji vam je rekao da su u smrti svi jednaki, gadno vas je slagao. Pogledajte samo spomenike.

Slični tekstovi:

Godine - Uputstvo za upotrebu

Ispovest večitog baksuza

Ispovest večitog baksuza II

Foto: Freedigitalphotos.net

Read More

Izvini Kejt, doktori su učinili sve što su mogli!

Ispražnjen bolnički hodnik. Kasno je podne, ogromni prozori otkrivaju da napolju polako pada mrak.

U sobi skrivenoj od radoznalih očiju odvija se porođaj veka. Ispred nje - tišina, jeza i iščekivanje.

Freedigitalphotos.net

Sati polako protiču dok budući otac šparta levo - desno, levo - desno, levo...

Doktor izlazi iz porođajne sale. Nema mnogo pompe. Samo tiho pitanje.

- Hoće li preživeti?
- Još je rano za procene. Sedite, javićemo vam uskoro.

Sat vremena kasnije

- Doktore, molim vas, recite mi nešto - bilo šta!
- Rekao sam vam sve što za sada znamo. Odmorite. Siđite do kafeterije.
- Ne mogu da jedem.
- Barem popijte nešto. Trebaće vam snaga.
- U redu. Javite mi ako se nešto desi.
- Naravno, budite bez brige.

Brine, naravno da brine.

Dva sata kasnije

- Kako je? Šta se dešava?
- Opustite se. Unutra je tim naših najboljih stručnjaka. Sve ide po planu.
- Izvinite, doktore. Malo sam nervozan. Znate, prvo dete.
- Potpuno vas razumem, Ja imam troje. Svaki put sam hteo iz kože da iskočim. Pojeli ste nešto?
- Popio sam jogurt.
- Ipak uzmite nešto čvrsto. Barem kiflu. Ovo može da potraje.
- Hoću, hoću, javite mi...
- Samo vi polako. Znamo mi šta radimo.

Pet sati kasnije 

- Kako to mislite - ne znate?! Rekli ste da je sve u redu, najbolji stručnjaci...?!
- Samo polako, molim vas, samo polako. Komplikovanije je malo, ali to je priroda. Probajte da se opustite.
- Kako? Kako pobogu? Pre pet sati ste mi rekli...
- Majka priroda nema radno vreme. Prošetajte. Zvaću vas ako se nešto promeni.
- Čekaću ispred.
- Kako želite.

Deset sati kasnije

- Priđite. Porođaj je gotov.
- Hvala Bogu! Sve u redu?
- Dečak je. Oko tri kile. Majka je dobro. Samo...
- Samo?!
- Nešto nije u redu sa srcem.
- Kako to mislite?
- Još uvek proveravamo.
- Još uvek? Prošlo je deset sati! Recite mi barem na šta sumnjate?
- Vaše veličanstvo. Nakon svih kardio vaskularnih ispitivanja utvrdili smo da je srce - čudno.
- Kako to mislite čudno?
- Ne možemo to da objasnimo, ali snimak ne laže, srce vaše bebe - isto je kao i kod sve druge dece.

Dok je tek rođenoj bebici kucalo srce, napolju su kucani tekstovi.

Prvi snimak malog naslednika, pljunuti deda!

Ni manje ni više nego 60.667 karaktera sa razmacima ima lajvblog Dejli Mejla o porođaju Kejt Midlton.
Da, dobro ste pročitali lajvblog o porođaju.

U jednom od apsolutnih vrhunaca dna zdravog razuma planeta Zemlja čekala je vest o malom sluzavom stvorenju koje čeka da izađe iz materice jedne žene.

Ne smeta mi to. Videli ste kakva se prašina digla iznad onog blata od "Farme". A "Farma" ne vrti milione funti.

Stanija u šoku: Kako to mislite - Kejt je glavna vest?! Ali skinula sam se!
Foto: Fejsbuk

Igrom slučaja, jutros sam bila među prvima koji su videli tvit dopisnika Bi Bi Sija o početku "kraljevskog porođaja". Bukvalno istog trenutka kada je pušten.

Ironično, tako je jedan srpski sajt imao vest o početku rođenja britanskog naslednika pre najvećih tamošnjih medija. Čudno, svet zbog toga nije stao. Pare su se i dalje okretale.

Ispred Lindo krila bolnice "Sent Meri" fotografi su streljali okidačima objektiva - posred zatvorenih vrata.
Postavljena je kamera i satima ste uživo mogli da gledate ko ulazi i izlazi kroz njih. Orvel nije bio u pravu.
Stvarnost će biti mnogo gora. A za jedno biće tek je počela.

U bolnici, jedan muškarac i jedna žena prvi put su shvatili nešto što im niko ranije nije objasnio, ono što novac, status i uticajna rodbina ne mogu da kupe - postali su roditelji.
Ushićeno, baš kao što su svoju decu držali i njihovi batleri, vojvoda i vojvotkinja od Kembridža gledali su okice svog sinčića. Srećni što ono nije jedno od 15 miliona dece koliko svake godine umre od gladi.

U međuvremenu, "kraljevska beba" je dobila titulu njegovo veličanstvo, kladioničari koji su stavili pare na "biće muško" broje pare a ljudi koji su kampovali ispred bolnice u vrećama za spavanje kreću kući.

Ne zameri im Kejt, doktori su učinili sve što su mogli.

Read More

Kako da promenite život za tačno tri sekunde!

Tri sekunde vam se čini premalo, zar ne? 

Pobogu, presedeli ste osam godina osnovne škole, četiri godine srednje, minimum još tri fakulteta, da ne pominjemo sve one ludorije između. Sad će nešto kraće od minuta da vam promeni život?

Hoće. Samo to i može. Idem dotle da kažem da jedino to uvek i jeste.

I dalje tvrdim da vam trebaju samo tri sekunde.

Čujete li ga? Pratite ritam. Foto: Freedigitalphotos.net

Ali, dobro. Skeptični ste. Razumem vas. Hajde da probamo sa jednim minutom.

Za početak, šta sve možete da uradite za taj famozni jedan minut?

Bacite onu hrpu papira u kantu - ne trebaju vam.

Stavite mobilni da se puni - trebaće vam.

Sklonite cipele sa sredine sobe - jer je Urgentni precenjen.

Konačno odgovorite nekome na mejl - jer je nepravedno potcenjen.

Setite se šif** za mejl. 

Zapišete negde tu šifru za mejl kako ne bi morali opet da pravite novi mejl.

Zagrlite nekog.

Vidite me, kučke! : Tilman Foto: Jutjub snimak

Uz to, jedan minut je potreban psu Tilmanu da tri puta pređe park na skejtbordu. Ne zezam vas.

Kristofer Irmš za to vreme može da pretrči trista metara noseći ronilačka peraja.

Luis Kaidas za minut odapinje gotovo deset strela.

Hubertusu Vavri toliko treba da grlom ugasi 78 baklji.

A to su samo Ginisovi rekordi.

Da vidimo one naše. Lične.

Minut nekad znači jedan pogled. Savršen poljubac. 

Mahanje i osmeh u prolazu koje vam izmami osmeh i čuva ga ceo dan.

Minut je potreban za saopštavanje divnih vesti. (One loše obično govorimo duže)

Za minut vam srce nekad kucne i po sto puta. Samo jedan je dovoljan za godine sreće.

Minut je bio potreban da počnu ratovi, prestanu životi. Ali ne i da se promene.

Za to su potrebne tri sekunde.

Bilo da ste milioneri, premijeri,taksisti ili Ginisovi rekorderi. 

Tri sekunde je dovoljno.

Toliko vam treba da batalite sva ona uputstva, sve one motivacione knjige i prenaduvane članke.

Da, tri sekunde je dovoljno.

Toliko vam treba da zapravo ustanete i počnete.

Read More

Šta kad sudija zasvira kraj studija?

AH, STUDENTSKI DANI.

Počela je poslednja nedelja mog školovanja i već... 

Svrbi me indeks, koprca mi se po džepu kao neka čudna veverica. Grebe. Hoće napolje.

 „Uskoro diplomiraš“, skiči malo govno korisno samo za ubijanje komaraca i poneki popust.

Pre nego što, pak, i zvanično napustim one stolice koje odavno nisam grejala, moram nešto da vam kažem.

Vama, koji ste imali tu nesreću da budete mlađi od mene. Sve vas je manje. A biće još gore jer  buduće mame i tate uskoro pažljivo savijaju avionske karte, trpaju ih u džepove jeftinih kaputa iz Depoa, i sleću na neke aerodrome veće od zgrada svih onih ustanova u kojima su se ovde školovali i vakcinisali protiv besnila. A besni su.

Na život, na državu, na sebe, na roditelje koji nisu mnogo pre njih seli u avione, na brodove, na magarce već ostali ovde. Da ih namagarče.

Ostalo je još nekoliko meseci do plaćanja ogromne sume novca da bi neko ištampao nekada isečeno parče drveta, kvadratnog oblika sa nažvrljanim potpisom koji zovu diploma.

Toliko je oštro da nije za igru, a papir maTsaaaan, da ni akademsko dupe sa njim ne  možeš da obrišeš.

I tako, uzmeš ga, a oni te gledaju onim blentavo ponosnim pogledom kao kada napuniš osamnaest pa te pitaju da li se sad osećaš kao da si veliki.

 A ti klimaš glavom. Jes' evo, malopre si odjebao Donalda Trampa, seo u novi mlaznjak i pijuckaš Kjanti sa stjuardesom u krilu.

Nije vam pala u krilo. Ništa vam neće pasti u krilo. Imam očajne vesti za vas.

Vaši roditelji, oni što su pevali Yugrupu sa gitarama u krilu i bedževima na košuljicama što lepršaše na povetarcu, morali su da budu prokleto jaki i hrabri da vas u ovom bednom izgovoru za državu donesu na svet.

To je dobro. Znači da imate jake gene. A trebaće vam. Moraćete da budete jači, đavolski jači od vaših matorih, ako mislite da makar i pomislite na decu. 

Pripadam generaciji u kojoj na svaka dva meseca drug kaže da je dobio tahikardiju, drugarica čir, cistu, holesterol kao dobar dan, nešto gore kao laku noć.

U našim godinama trebalo bi da idemo na letovanja, zimovanja, jedemo kesten pire i citiramo Prevera. Ono malo mojih prijatelja što je još ovde ili radi, ili se drogira, ili cvili za keš da se spremi da ode. Ne bi da rade.

Vi još niste došli dotle. Nadam se da niste. Zato me, molim vas, slušajte. Nemate vremena.

Nemate taj luksuz da kukate. Imate obavezu da ispunite svoje obaveze. 

Ne mislim na bacanje đubreta i prijave ispita, mislim na ono dete koje već sada mora da misli o svojoj nerođenoj deci. Nije fer.

Znam da nije fer da deca (jer, dođavola, i mi smo nečija deca) piju bensedine i tresu se jer sa 20 sami sebi lupaju šamare kad prisanjaju stabilan posao i srećan brak. Odrastaju a da nikada nisu bili mladi.

Većina diplomaca oko mene kao da je unapred sahranila svoje živote, a sada tumara okolo oko svog leša kao utvara i gleda ko je došao na sahranu. Otaljavaju dane, bez bilo kakvog kompasa. 

Prestali su da traže posao, ali odlično nalaze krivce. 

Reći ću vam nešto šokantno – onog trenutka kada vam je svako kriv osim vas, samo vi ste krivi. 

Tada nije bitna ni država, ni to što se zapošljava preko politike, rodbine ili kreveta nego to što vam je politika da živite od rodbine i ne ustajete iz kreveta.

Koliko njih je samo plakalo nad sajtovima fakulteta i stranicama za traženje posla? Koliko abortiralo (u braku) jer ne može da izdržava (ne)željeno dete. I da je jedan bilo bi previše, a bojim se da brojim. 

Odaću vam jednu tajnu. Nikada nisam pila lekove za smirenje. Nisam htela da se smirim. Niti sam plakala. Nisam imala vremena. 

Volontirala sam, pisala, radila, ponovo volontirala, učila, učila, učila, čitala do granica ludila, pretrčala preko te granice da uzmem optimizam pa jurila nazad da opet probam. Budite spremni na to.

Vucite kao da vam život od toga zavisi, jer ZAVISI. I ne dozvolite sebi da se sa bilo čim mirite – osim sa ovim:

Život, onakav kakvim ga sada smatrate kad – tad će nestati. Sada, dok vi čitate ovo Vreme vas drži za ramena spremno da vas zafrljači u ring, u kome je već  krvi do kolena. 

Slušam vas u prevozu, kao da ga ne vidite. Ni Vreme, ni ring. Ni sebe.

OVO NIJE DOVOLJNO

Učitelji su ovlaš prihvatali vaša izmoljena opravdanja, mame i tate  vam pravdale svaki kontrolni, prihvatali vam izvinjenja, kuvani su vam ručkovi, prani sudovi, titrana vam jajca. I ako su. 

Eto, gledajte na to kao poluvreme. Odmorili ste malo od hormonalne utakmice koja vas je deganžirala u zrelost.

Nemojte samo da mislite da će te imati pravo na tajmaut. Ne budite glupi. Pogrešili ste sport. 

Ovde ste u svakom meču kapiten, kod svakog problema sudija, pri svakom penalu golman. 

Nemate produžetke.

Zato, molim vas, podignite ruke i odmaknite se od monitora i primaknite se prozoru. Pogledajte ljude, svaki peti je nezaposlen, svaki osmi neprijavljen. Svaki je u haosu.

I zato, dok između posla, projekata, i prijatelja, uglavljujem vreme za završavanje ispita, molim vas da shvatite da igramo na istom terenu.

Počnite da se pripremate, nećete doveka sedeti na (u) klupi, a bila bi mi čast da odigram jednu partiju sa vama.

Ovaj post je posvećen svima koji tek treba da izbiju iz detinjstva i razbiju pokoju iluziju, ali i mojim prijateljima, kolegama i članovima porodice koje svakodnevno gledam kako se lavovski bore kako njihova deca nikada ne bi saznala koliko se za njih žrtvuju i koliko im je teško.

Vi ste heroji. Drž'te se!

Read More