Blog za preživljavanje života

...

четвртак, 19. јул 2012.

Brak ili - Kako je moja porodica izvršila genocid nad zlatnim ribicama


Brak ili - Kako je moja porodica izvršila genocid nad zlatnim ribicama

Jesu, istina je!


U suštini je jako zahvalno biti zlatna ribica. Mala si, svetlucaš, imaš plaćenu hranu i smeštaj koji deliš sa hrpom drugara. Da ne pominjemo da sve što te nervira za sekund zaboraviš. Za organizam sa mikronskim mozgićem, život ne može biti mnogo bolji. A onda, se jednog dana sve promeni.


Nijedna tropska grabljivica ni eoni evolucije nisu mogli da pripreme nesrećne ribice za dobronamerni teror mojih roditelja.

Približna slika.



Jedini trenuci u kojima su njih dvoje bili sinhronizovani bio je kada smo ja i moj brat bili povređeni ili kada bi neko u kući izazvao požar. Osim ta dva-tri puta mesečno život u mojoj kući bio je prilično nasumičan. Tako smo mi u frižideru imali ili nijedno ili šest mleka, bajat okrajak ili tri vrste hleba, nijednog gosta ili komplet njihovih odeljenja iz srednje škole, sa sve ženama i decom. Doduše,  na to smo navikli.

Poslednje živo biće koje je uspelo da, pored mojih ukućana, obitava u našem stanu bio je naš, sad već pokojan, papagaj Maki.
Mučena ptica je svake noći, tačno u devet, besomučno udarala glavom zvonce okačeno u kavezu, pričala sama sa sobom i bludničila nad ping pong lopticama. 
Ovo poslednje je najviše voleo da radi kada bi nam rodbina došla na ručak i povela bar jedno dete mlađe od pet godina sa sobom.


HA - HA!

Koliko smo porodično bili pogubni za ljubimce govori i činjenica da su se naša dva prethodna mezimca  kornjača Kupinka (!), i mačka Džinks, bacile sa terase.

Kupinku, veliku barsku kornjaču, moj brat je u rancu doneo sa jedne ekskurzije i zaboravio da je ona unutra. Zamislite samo naša lica kada je u sred prepričavanja utisaka rajsfešlus na rancu počeo da se pomera i iz njega izvirilo

Ovo.


Siroticu je moj brat držao u gumenom bazenu dok ga nije izbušila i odlučila se da sebi oduzme život. Preživela je i sada luta Topčiderom zazirući od ljudskog kontakta.

Džinks, porodični mačor, voleo je da otvara vrata bacenjem na kvaku, igra fudbal i spava sa drugim mačorima. Cela stvar je postala mnogo jasnija kada se jednog dana omacio, mada kulturološki šok njegove/njene krize identiteta nikada nismo prevazišli.

Moja tetka je znala za sve to. Ipak, poverila je mojima svoje ljubimce. Možda nije imala drugu opciju. Možda je podsvesno htela da ih se otarasi.


Nikada nećete saznati.

Bilo kako bilo, moji otac i majka su ovu ulogu shvatili veoma ozbiljno. Toliko ozbiljno, zapravo, da su pre preuzimanja dužnosti sklopili precizan dogovor o tome ko će, kada i kako hraniti desetak ovih nemoćnih bića.
Nekoliko dana kasnije, ribice su umrle. Sve do jedne.
Ništa im nije bilo jasno. Pa, sve su ispoštovali! Jesu, stvarno!



                                                                       I jesu. Stvarno. 


Oboje su se revnosno pridržavali svog dela dogovora, sa jednim malim obrtom - bili su potpuno ubeđeni da ono drugo nije!
Tako su moji genijalni tvorci naizmenično tovili ribice duplim "za svaki slučaj" dozama, sve srećni što su se malo ugojile, dok se, jel te, nisu upokojile.

Tetka je zatekla prazan akvarijum, nevešto dekorisan školjkicama za pomen ribicama koje su otišle u večna plivišta i dvoje potpuno postiđenih ljudi kojima više nije poverila ni zalivanje kaktusa. 
Bilo je previše rizično. Mogao je da se ubode na moje roditelje.



Ajm bek jooool.
Nadam se da vam se ovaj koncept multimedijalnog medija sviđa. (da, ispitni rok je, ne, ne spavam.)

Jel vam se desilo nešto slično? Šta? Šering is kering.
Baš kao i lajkovanje i ritvitovanje i nalaženje tih dugmića ispod ovog posta.
Tenk ju, kam agen.






Реакције:

1 коментара:

Marcus је рекао...

Sjajan blogpost :D Sit sam se ismejao. Uzgred zlatne ribice kada se prehrane uglavnom ne uginu nego samo isplivaju na površinu jer ne mogu da kontrolišu riblji mehur od punog želuca :)