JEBI SE, HOLIVUDE

Dobro veče, dame i gospodo i dobrodošli u Holivud!

Svi smo bili tamo, a karta ne košta više od trista pedeset dinara ili brzog neta.

Dok smo bili u poseti naučili smo borilačke veštine, rešavali svetske zavere, posećivali američke koledže (majko mila) i blejali sa Rambom, Neom ili Larom Kroft.

Zdravo, momci.

Ali geg je u tome što, ma koliko često mi bili u njemu, on mnogo duže ostaje u nama.
Kako?
Sećate se onih dana kada je sumrak, zapravo bio doba dana? A vampiri, ko bi rekao, bili strašni?

Frizura se ne računa.

Pa u takvim, davnim, davnim, danima rasla je moja generacija.
Mi smo imali Jurassic Park, Terminatora, Matrix, Hrabro Srce, Nindža kornjače i PRAVE Diznijeve crtaće.
Šifra - Jebao vas Bej Blejd.

Mislim, znate da je kritično kada sa dvaes' jednom kažete - u moje vreme - i stvarno to mislite.
No, negde između pete štangle čokolade i litra čaja, nekako sam preživela to što deca neće deliti sa mnom, ne samo vek, nego i milenijum.
Ali ono što nikako, ali NIKAKO, ne mogu da prežalim je što će oni biti daleko spremniji za stvaran svet od mene. A i vas. Ne verujete mi?

Dozvolite da vam demonstriram.

Ono što su nas učili u detenjstvu -

- Kaži čiki i teti dobar dan.

- Nemoj da grizeš igračke.

- Nemoj da bacaš igračke.

- Nemoj da gubiš igračke.

- Mlađi brat ti nije igračka.

- Ne, to ne znači da možeš da ga grizeš.

- Bili smo ozbiljni.

- Kažnjena si.

- Pa...dobro je to podnela.

Ooo, otićićete vi na posao.

Kao što vidite, naš život je bio pun novih saznanja.
Osim ovog.


OVO su dobri ljudi. Tvoji prijatelji.

Ja sam bogat i sladak.

Ja imam ogromne...etičke norme u novinarstvu.

Mi smo mali, slatki i daćemo ti gajbu za DŽ.

OVO su tvoji neprijatelji.

Imam rogove i bleda sam.

Imam rogove i bled sam. Ložim se na ovu odozgo.

Ja sam stara i ružna.

Pa dragi Holivude, Diznilende i ekipo, JEBITE SE!
To tako ne ide.

Preslatki, mali bogataši kojima je tatica kralj su fini, smerni i oh, tako ljubazni.
Koga vi zajebavate?!
I šta, svi ljudi koji su iole stari i ružni imaju potajnu želju da nas pobiju i osvoje svet?
Nije nego.

Recite to njemu

E sad, daleko od toga da kažem da ne postoje lepi, fini, šarmantni i dobri bogataši. Možda i postoje.
(moj mobilni je 066/666-666)

No,  zašto ja vama sada sve ovo pričam.

Evo šta mi se prekjuče desilo.

Bila sam u gradu, do nekih deset sati. Bilo je ledeno.
Skvrčena u kaputu jedva sam čekala da uletim u tramvaj i dođem kući.
Kada je, posle nekih pola sata, dokloparao, bila sam najsrećnija osoba na svetu.
Uvalila sam se na sedište, našla sjajnu tačku u koju ću da se zablenem i prekrstila noge.
Tramvaj je bio poluprazan.
Primetila sam jednog, malo čudnog, lika na sedištu preko puta. Sedeo je postrance i posmatrao me.
Nisam obraćala pažnju.
Bilo mi je toplo i približavala sam se šporetu na koji ću uskoro zveknuti džezvu za čaj.
Kada se tramvaj zaustavio izletela sam napolje i pretrčala šine.
Vetar je duvao kao blesav. Nije bilo žive duše.
Još jedan nalet vetra. Mislila sam da će mi probušiti mozak.
Hladan vazduh mi je bubnjao u ušima.
Okrenula sam glavu da bih ublažila udare Košave.
Tada sam primetila nešto neobično.
Lik iz tramvaja je išao tik iza mene.
Ne iza mene - negde iza mene, nego iza mene - iza mene.
Ubrzala sam korak.

Kada odrastete, u velikom gradu, kao devojka koja voli da izlazi, naviknete se na čudake.
Jebi ga, prilagodi se ili izumri.
Ali niko nije mogao da me navikne na ono što se preksinoć desilo.

Dok sam ubrzavala korak videla sam njegovu senku na asfaltu. Primicao mi se.
Prešla sam u polutrk i skrenula u moju ulicu.
Misli su mi, bukvalno, divljale.
Racionalni deo pameti je počeo boks meč sa panikom.
Počela sam da ubeđujem sebe da je ovo, možda, i dalje slučajnost.
Ionako mi se, sto puta, dešavalo da istripujem da je lik koji hoda iza mene, provereno, serijski ubica.

Jebem ti CSI posle ponoći.

No, ja sam ušla u moju ulicu. Srce mi je divljački lupalo.
Da sam hodala za nijansu brže, potrčala bih.
Lik nije usporavao. Mogla sam da ga čujem tik iza sebe.
E, sad, tu se uključuje moj, retardirani, osećaj sa inat.

Već su me dva puta napali na, maltene, 200 metara od kuće. Neću vam pričati detalje.
Uglavnom, oba puta je bilo jezivo.
Čovek bi pomislio da ću se, bar malo, prizvati pameti.
Problem je bio što moj mozak funkcioniše ovako.

Približan izled moje ulice u realnosti

Izgled moje ulice u mojoj glavi

Nije bitno to što je jedini živi stvor u radijusu od kilometar čopor lutalica. Nije bitno to što sam između dve najprometnije stanice u gradu. Nije bitno što sam okružena ogromnim, napuštenim prostorom.
To je moja ulica. Tu ništa ne može da mi se desi.
Kao da postoji nevidljivi stakleni zid oko nje i manijaci zveknu glavom o njega i odustanu.

Ne postoji. Ali manijaci itekako postoje.

Dok sam već prilično uplašena hodala ka svojoj zgradi, nešto je postalo bolno očigledno.
Lik nema gde da skrene. Ide pravo. Za mnom. Ka mojoj zgradi.
Ne samo što me pratio. Pratiće me u zgradu.
Progutala sam knedlu, za koju sam bila ubeđena da je čuo i ustrčala uz stepenice.
Da. Ustrčala.
Trčao je za mnom.

Ključ mi je bio u torbi. Odmah između milion gluposti, neke sveske i moje glave.
Znam da je trebalo da vrištim. Znam da je trebalo nekoga da pozovem.
Isto kao što znam da se većine pametnih stvari setimo tek sat - dva kasnije.

I tako sam, kao bez duše preletela stepenike do svog stana.
Iz sve snage sam šakom tresnula zvono.
Lik je, nepomičnmo čekao nekoliko stepenika od mene da vidi da li će mi neko otvoriti vrata.
I ja sam.
Neko je morao da bude kući.
Moj otac, koji je penzioner, verovatno je spavao.
Moj mlađi brat je, najverovatnije, bančio u gradu.
Ako je ćale tu...a nije izvadio ključ...a spava.
Kako ću ja onda da uđ...Premrla sam.
Vrata su se otvorila.
Tata.
Lik je sačekao samo sekund a onda je otrčao niz stepenice.
Uletela sam u stan.
Svesna da sam živa. Ali i da on zna gde živim.

Da, verovatno nije hteo da me ubije.
Verovatno je hteo da me opljačka ili siluje.
Odakle mu hrabrosti da uđe za mnom u stambenu zgradu, pojma nemam.
Ono što znam je da sam, iako je ovo humor blog to morala da podelim sa vama.

Ceo život nam pune glavu time kako su loši ljudi glasni, bahati i odvratni.
Kako samo treba da budemo dobri i sve će biti okej.
Istina je da nikada ne znamo šta je iza ćoška.
A to je i najlepša i najstrašnija stvar na ovom svetu.


Eeeeeto. Malo miksovanih emocija.
Neću više, obećavam. Sledeći post će biti o nečemu isključivo smešnom ili masTnom.
Dakle i nečemu smešno masTnom.
Nadam se da vam se ovo svidelo.
Izvinite zbog kašnjenja, gledala sam Paradu, večeras. Toplo preporučujem. Trebaće vam pelena koliko ćete se smejati.
Aj, napišite šta mislite, kao i uvek to je odličan podstrek.
I hvala vam na preko 3000 vjuova.
Do srede. :D