Pismo koje je promenilo sve: Kako me je nečija smrtna presuda vratila u život

Pred mene je tresnuo veliki beli koverat.  Otac je i dalje držao podignutu ruku iznad stola na koji ga je bacio. Novembarsku košavu koja je tukla po prozoru nadglasao je nagli muk. Tata nije progovarao. Videlo se da je besan. Bio je ubeđen da je u pitanju neka kazna.

- Jel si ti platila račun za telefon?

- Nije ovo tužba. Rukom je pisano, a i nema šanse da ih pakuju u ovolike koverte.

- Znači nisi! Pa, dobro, da li si ti normalna, zašto sve u zadnjem trenutku, misliš da pare rast...

- Platila sam. Čekaj malo.

Pojma nisam imala šta je. Kupovala sam vreme.  Bela hartija se deformisala od obima sadržaja koji je čuvala. Nije bilo greške. Šta god da se krilo unutra namenjeno je meni. U donjem uglu, rukom ispisano, upadljivo spram belog papira stajalo je moje ime.

- Da nije ljubavno pismo. Neki dečko?

- Pre je antraks.

- Ne reži, nego ga otvori.

Nisam navikla da otvaram koverte. Svežanj papira se razleteo po stolu. Bledunjave, crno bele kopije, mutna fotografija i neki rukopis sleteli su na pikslu i ostatke ratluka. Jedna cedulja mi je ostala u ruci. Rukom pisana poruka.

„Draga Nina, nemoj ponovo da izgubiš naše porodične uspomene – relikvije i budi dobra“.

U potpisu „tvoja Đija“.

- Nešto važno?

Papiri su pomirljivo čekali da ih uzmem. Ovog puta, znala sam tačno o čemu se radi...

- Neprocenjivo.

...I šta sada moram da uradim.

***

Urlanje u autobusu samo je na tren prekinuo glas vozača. Prešli smo granicu. Ušli smo u dvanaesti sat puta i 299. put da je moja saputnica izgovorila „Sve ću da ih pobijem“.  Jedan od pijanih idiota pored mene tresnuo je pesnicom u krov autobusa. Ok. Tristoti put. 

Navijači iz Beograda i Novog Sada sreli su se u malom, smrdljivom i previše klimatizovanom prostoru sa pet flaša rakije. Urlali su. Autobus je prošao pored žene koja je šetala ivicom puta.  Jedan je počeo da zavija, a ostali da lupaju po susednim sedištima, skandiraju i vrište, kako to samo umeju muškarci kojima viđanje gole žene zavisi od brzine internet konekcije. Popalili su cigare u sred busa. Vodič  ih se plašio.

 - Probaj da spavaš.

STOKA SMOOOOOOOOOOOOOOOOOOOOO!

- Kako da ne. Čim prestanem da jedem puši mi se.

Uputila sam joj „jebi ga“ osmeh i zatvorila oči. Praviću se mrtva do sledeće pauze. Kroz dranje sam čula šuškanje kesice čipsa i promljackano „sve ću da ih pobijem“.  Još 12 sati puta.

***

Potpuna tišina. Sterilna stakla reflektovala su zapanjene oči. Sa zidova su nas gledali skeleti. Čak su i pavijani iz autobusa podvili repove. Reči koje čuvam za kraj ovde su našle svoj početak.

Pre oko sto godina ledene kiše obrušile su se na Ostrvo zmija. Nije to bilo ostrvo. Bio je to beli, suncem opaljeni kamen posoljen zemljom.  Džinovska nadgrobna ploča. 

Po golom kršu, ispucale i krvave, vukle su se istrošene čizme srpskih vojnika. Mnoge su skinute sa mrtvih nogu. Momci, neki još đaci, vukli su se na trijažu. Deliće ih na dve grupe. One koji žive i one koji su već mrtvi. Ledene kiše padale su pola nedelje. Umiralo je trista srpskih dečaka na dan. Ostrvo zmija prozvano je Ostrvom smrti. Tom nazivu nas ne uče u školama. Očajni, izgladneli i svesni da im povratka nema, vojnici, mnogi još dečaci, slali su poruke sa Vida. Poruke iz groba:

„Ko se vratio iz srpskog rata, nije iz bugarskog. Ko je preživeo Kumanovo, nije Cer. Koga nije dukusurio metak ili šrapnel, tog je dokusurio tifus, arbaniški kuršum ili su umrli na onoj velikoj slanoj vodi što je nazivaju morem. Neki umrli od rana što su se poljutile, neki od gladi i zime. Ležimo u blatu. Ubiše nas ledene kiše, jedu nas vaške, muči nas dizenterija i tifus“, šaputali su rukopisi Srpske kuće na Krfu. Bilo je vreme da krenem. Oko nas su bile poslednje reči ljudi na samrti. Ja sam došla zbog poruke onog koji je preživeo. Da nije, vi nikada ne biste čuli za ovu priču jer - bio je poslednji.

U beskrajnom maršu koji je više ličio na posrtanje na Krf je stigao mladi đak podnarednik drugog bataljona IV puka Vojin Lj. Stefanović. Mlad, stasit, tek izašao iz učiteljske škole. Poslednji preživeli član porodice. Dobrovoljac. Ni sam nije znao da će naučiti lekciju koja će mu kasnije zapečatiti sudbinu.

Sto godina kasnije, nadut od ogromne porcije jeftinog girosa moj stomak je lelujao Jonskim morem. Sa zvučnika broda je treštalo „Tamo Daleko“. Da jedan vek godina ranije Vojin pošao tim putem, nikada ne bih bila ovde. Sada sam došla da saznam šta čoveka može da natera da napiše onakvo pismo i izgovori reči koje mogu da znače samo smrt.

Knedla u grlu ostala je prikucana za dušnik. Ono što sam videla ispred sebe, za dušu.  Mermer mauzoleja pod šuštanjem borova je kao ordenje pokazivao sudbine. 

Medicinska sestra umrla od tifusa onih koje je lečila, češki muzičar nastradao daleko od kuće, mučeni mladić toliko blizu studija da su mu činjenicu da je diplomirao i na grob urezali. Vojinov put krivudao je drugačije.

Kada su srpski vojnici kretali sa Krfa, ploveći iznad grobova svojih saboraca Krfljani su za njima vikali „u dobri čas, srpski vojnici, neka vas Bog poživi, dobri Srbi, i uvek pomogne vama i vašoj vojsci, da se vratite porodicama koje vas tako željno čekaju“. Vojina nije čekao niko.

Kada se vratio sa Krfa u rodni Negotin skrhan vestima koje je primio, seo je i očajan napisao pismo kralju koje je jedan vek kasnije njegova ćerka poslala na moju adresu.

Pismo pradede

Rođen sam 11.01.1895 u Negotinu u zanatlijskoj kući od oca Ljubivoja berberina i majke Cajke. Otac mi je preminuo u mom ranom detinjstvu, a majka se preudala. Mene i moga malo starijeg brata čuvala je i školovala sirotinjska kuća mog dede po ocu, Đoke Stefanovića krojača. Osnovnu školu svršio sam u Negotinu 1904/1905 sa odličnim uspehom. Četiri razreda gimnazije svršio sam u Negotinu 1908/09 sa vrlo dobrim uspehom. Učiteljsku školu svršio sam u Jagodini 1912/13 sa vrlo dobrim uspehom, kao državni pitomac. Od moga porodičnog kvarteta iz detinjstva ostao sam samo ja u životu. Brat Dragoljub, krojački radenik, izgubio je oba dve noge na Kosmaju novembra 1914. godine kao redov 14. Puka i umro u vojnoj bolnici. Deda je umro decembra 1914. Od pegavog tifusa tražeći unuka po položaju i bolnicama. Baba je umrla, prema bugarskim knjigama, od gladi 1917. Ja sam se vratio sa Solunskog fronta 1919. godine kao podoficir i oficir 4. Puka Drinske divizije sa vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. Više od toga nije mogla da da jedna porodica svojoj otadžbini. Posle prošloga rata zasnovao sam svoju porodicu koja danas broji sedmoro žive dece od 3 do 24 godine, od koje su dva sina i danas vojnici – borci. Sem svojih prinadležnosti, nikakve imovine nisam imao, niti danas imam.
Vojin Lj. Stefanović, učitelj

Srbi su u Prvom svetskom ratu ostavili kosti u 17 zemalja. Širom Grčke i solunskog fronta postoje čak 252 srpska vojnička groblja. Samo na Krfu bilo ih je 28. Dok su oni umirali, nešto se rodilo. Vojin je u sred rata 1917. godine oformio razred od 120 nepismenih srpskih vojnika. Za uspeh u njihovom obrazovanju od komandanta IV puka Đorđa Radisavljevića dobio je i pismenu pohvalu. Ona uskoro nije značila ništa. Čekao ga je novi rat. Samo što je najgori metak ovde zadao samom sebi.

„Pismo je napisao po povratku sa fronta. Bio je besan jer se pri napredovanju davala prednost onima koji  nisu bili u ratu jer su duže radili. Naporno je radio i postao upravtelj osnovne škole u Negotinu. A onda je počeo Drugi svetski rat i došli Nemci. Gestapo se smestio u kuću tvoje ujne. Pozvao je Vojina na razgovor. Nemci su školu uzeli za kasarnu. Vojin je ceo arhiv preneo u svoju kuću. 

Okupator je hteo da tata nastavi da bude upravitelj novooformljene škole. Gestapo ga je pozvao na razgovor. Odbio je“.

„Odbio je Gestapo?“

„Takav je bio moj otac. Rekao je da je položio zakletvu, da je branio ovaj narod i da ne može da radi za okupatora. Mislim da je Gestapovac bio iznenađen odgovorom. Rekao mu je da mu se divi, ali da ga savetuje da ipak prihvati. Za neposlušnost je mogao da bude streljan. Kazao mu je da ga kao vojnik razume, ali da mora da ga kazni. Naterali su ga da potpiše da odbija nalog. Tako je tata, zajedno sa nama, sedmoro dece, stavljen u kućni pritvor“, priča u svom stanu Jelisaveta Stefanović, osluškujući kada prestanem sa pisanjem da može da nastavi. Potpuno je slepa. Izvlači reči iz sećanja i ne mrda glave prikovane u mestu. Kao da pod obnevidelim kapcima prikazuje sećanje.

„Mi smo smeli samo do škole, u specijalnim drvenim klompama sa debelim đonom, da svi čuju kada nailazimo. Komšije su nam doturale hranu. Bili smo strašno gladni, ali tata nije hteo da popusti. Živeli smo na buđavoj proji i nekom škartu od brašna. Tata je bio jak čovek. Preživeo je svašta. Iz pritvora je smeo da izađe samo do lekara. Na kraju su mu i to zabranili. Umro je u najvećoj bedi sa 54 godine. Srce ga je izdalo“.

Na mestu na kome su srpski umirući vojnici iskrcavani na Ostrvo smrti, jedno metar - dva nasut je šljunak. Zgranuti, srpski studenti posmatrali su strance kako skidaju odeću. Izgorela Britanka je podigla glavu ka licima u neverici, istegla se i skočila u vodu. Na trenutak, činilo se da celo ostrvo podrhtava u svom odrazu.  Prosekao ga je brod koji je ovaj put, sto godina kasnije, poveo srpske đake nazad kući. U slobodnu Srbiju. Onda se more sasvim smirilo.