Blog za preživljavanje života

...

среда, 19. фебруар 2014.

Evo kako je čovek krenuo na pijacu i slučajno srušio dva predsednika

Foto: Jim Reeves/Flickr

Svako jutro jedan bednik, siromah i odrpani pas stavljao bi džak bezvrednog tereta na svoja ramena. Navikao je da ga gledaju tako. U cik zore bešumno je žurio ulicama da prestigne afričko sunce dok mu se ne ustremi iznad glave. Nosio je hranu, a bio je gladan. Gricnuće tek toliko da preživi. Sve ćutke.

Neke oči naprosto naviknu da ne plaču. Oguglaju na muku i puštaju je da sedi pored njih netremice gledajući kada će ponovo da napadne. A on je muku dobro poznavao. Otac mu je umro kada je imao samo tri godine, ali on je bio odlučan da živi. Grizao je. Krenuo u školu, samo da bi je napustio kao desetogodišnjak. Nije imao ko drugi da hrani petoro braće i sestara. 

I tako, preumoran na trotoar, tegleći džakove, iznova i iznova, Niko nije obraćao pažnju na njega dok je teglio svoj bezvredni teret do gradskog trga. To će se uskoro promeniti, ali na početku tog dana, bio je samo prodavac voća koji nema ništa osim odrpane odeće i prkosnog srca ogrubelog od života na granici siromaštva, živaca i ljudske izdržljivosti. 

Selendra o kojoj će brujati metropole Foto: Flickr


Spustio bi džakove na svoje mesto i čekao da se gradić Sidi Buzid probudi, a onda bi po ceo dan kroz vazduh koji titra od vreline pogledom pratio prolaznike. Hoće li zastati, kupiti bar jednu jabuku? Neki su mu odmah prilazili, ali njih nije čekao. Znali su - siromašnima, sapatnicima, nije naplaćivao. Zato je on, čovek bez završene škole, sestri plaćao fakultet. I svakog meseca delio 140 dolara svojoj velikoj porodici, sanjareći o kamionetu koji bi umesto njegovih kostiju prenosio teret. A onda bi naišla tuniska policija. Sirotani bi se razbežali. Znali su šta sledi. Uniformisana banda ga je maltretirala. Ponižavala. Plenila mu ono malo proizvoda koje je prodavao za crkavicu. Bili su okrutni - nije im davao pare za mito, jednostavno,  nije ih imao.

U  jutro desetog decembra 2010. policija je stala pred mršavog trgovca poslednji put.
Prema nekim izvorima, odmah su počeli da ga vređaju, oduzeli su mu elektronsku vagicu, oteli voće i pretukli ga. Ležao je na prašnjavom pločniku. Čovek koji je navikao na malo, sveden je ni na šta. Očajan, krvav i ponižen otrčao je do guvernera da zamoli za pomoć. Ovaj je odbio da ga vidi. Samo sat vremena nakon što je poslednji đon prestao da ga šutira, mladić poliven benzinom stajao je ispred zgrade opštine. Sa svim bolom teškog bitisanja dugog 27 godina momak je vrisnuo „Kako mislite da ovako živim?“ i prineo šibicu. Nije zapalio samo svoje benzinom pokvašeno telo. Zapalio je svet.



Poznanici su ga iz milošte zvali Basbusa, ali svet je naučio njegovo pravo ime - Muhamed Buazizi - čovek koji je započeo Arapsko proleće.

Buazizi je preživeo sa jezivih 90 odsto opečene kože. Četrnaest dana on je u agoniji premeštan iz bolnice u bolnicu. Što veće interesovanje – to bolja nega. Napokon, kraj njegove postelje završio je i tadašnji predsednik Tunisa Zin Abidin Ben Ali. Nekoliko dana kasnije, Basbusa je umro. 
Na sahrani je bilo preko 5. 000 ljudi. Mnogo više izašlo je na ulice.

Isti onaj predsednik koji je sakupljao jeftine političke poene kraj Buazizijeve samrtničke postelje brzo se pakovao i bežao iz zemlje. Završio je u Saudijskoj Arabiji, a njegovoj vladavini dugoj 23 godine došao je kraj. Buazizija je magazin „Tajm“ proglasio čovekom godine, a „Indipendent“ jednim od deset ljudi koji su promenili svet. Malo su pogrešili u obliku glagola. Niji ga promenio, menja ga i dalje.

Neredi besne širom zemlje


Verter efekat: Ljudi gore kao buktinje

Primer trgovca voćem koji je uzdrmao naciju izazvao je opasan trend – na desetine mladih ljudi pošlo je njegovim stopama. Zamislite očaj, samo zamislite očaj, koji može da natera čoveka da upali vatru koja mu proždire meso. Samospaljivanja siromašnih ispred zgrada državnih institucija u arapskom svetu postala su strašan otpor, ali su ozbiljne posledice očajnici najčešće zadavali sebi samima. Incidenti su zabeleženi i u  Evropi, na Siciliji i u Amsterdamu, oba sa smrtnim ishodom i malim posledicama po režim.



A onda je došao red na Egipat. Abdu Abdel Molein Džafar (49) samospalio se ispred zgrade Egipatskog parlamenta i dodatno osnažio revolt koji je pokrenuo ogromne proteste koji su doveli do smene tamošnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Neredi u Egiptu i dalje traju. A vatra ima gadnu naviku da se širi.

Jedna šibica - hiljadu požara
Muhamed Buazizi je sanjao da će kupiti kamionet kako bi mogao da prevozi voće, ali nije mogao ni da pretpostavi da će njegova pobuna putovati mnogo dalje nego što bi on ikada mogao. Protesti protiv raznih problema od korupcije do prava žena zakucali su na vrata mnogih skupština, a broj zemalja zahvaćenih talasom bunta i dalje raste.



Socijalni tornado zvani Arapsko proleće već je srušio dva predsednika a tutnjio je državama u regionu noseći sve pred sobom, ostavljajući trag pustoši, razaranja i ekonomsko – političkih previranja. Gorelo je tlo od Indije, preko Grčke, Jermenije, Maldiva, Kine, a onda... Iz kolevke bede i prenaseljenosti bunt se izrodio i prerastao u nešto još opasnije jer – doputovao je na američko tlo.


„Mi smo 99 odsto“
Prašnjavi ljudi širom sveta digli su prašinu. Odrpani, znojavi od potplaćenih poslova. Delovali su baš onako kako smo navikli. Obična lica u emisiji „Bez komentara“ koja viču nešto na zbrzanim jezicima. Protest se širio. Očekivano, neredi su izbili u Argentini, Boliviji i Meksiku. A onda – eksplozija. Arapsko proleće je stiglo u Sjedinjene Američke Države.
Ulickani „leksusi“ i najnovije krpice iz „Mejsisa“ ustupili su mesto uzavrelim diskusijama o bankarskim korporacijama i brutalnom kapitalizmu. Buazizi se spalio ispred guvernerove kancelarije malenog grada. Na hiljade Amerikanaca pohrlilo je pred kancelariju epicentra svetske moći – ofanziva je počela. Okupiran je Vol Strit.



Na hiljade ljudi čiji su kamioneti prevozili mnogo vrednije stvari od Buazizijevog voća – beskrajne redove proizvoda plaćenih parama uzetih na kredit, pobunilo se. Ljudi svih etničkih pozadina ujarmljeni modernim ularima kreditnih zajmova izabrali su da zaborave nesuglasice oko vere, porekla i košenja travnjaka. Zajedno činili su „vojsku“ kakvu Amerika nije videla još od građanskog rata – činili su „99 odsto“.

Protest protiv nasilja u Nišu Foto: Twitter


A onda - Srbija
Sećate li se? Bila je nedelja 5. Jul 2013. godine, temperatura je iznosila 19 stepeni Celzijusa, bilo je pretežno oblačno i duvao je umeren severozapadni vetar - čudna vremenska prognoza ako znamo da je za taj dan najavljeno Srpsko proleće.

Kao da je saharski pesak koji je nekoliko dana pre toga prekrio ulice Beograda najavio promene u našim domaćim dinama. Slojevi korupcije koji su se godinama formirali erozijom društva konačno su počeli da se odronjavaju, a njihovo posrnuće, kao i uvek, sručilo se na leđa dronjavih. Na narodne karavane žedne nade i željne svega. Samo što je nada trasama Azije i Afrike na diskretan način zakucala na vrata domaćih medija i našla jatake u nardonoj svesti. Barem je tako izgledalo. Za trenutak, delovalo je kao da će se i Srbija priključiti „Arapskom proleću“. Kakva greška.

Bes je prešao kontinente mostovima novih komunikacija, a ti se mostovi, kao što se pokazalo, brzo podižu ali teško prelaze.



Građani Srbije su tog petog jula preko društvenih mreža pozvani na Opštenarodni protest protiv svega. Odziv je bio poražavajuć, ali i dalje bolji od broja onih koji su u subotu u prestonici izašli na protest protiv nasilja. Na trgove Niša izašlo je oko sedam hiljada ljudi, Novi Sad je digao glas, „lenji“ Crnogorci i „glupi“ Bosanci trčali su pred zgrade Vlade. U međuvremenu, u Beogradu je protestvovalo troje ljudi. Nije izostanak mitinga to što je poražavajuće.

Ostrašćeno jurišanje na štitove mnogim navedenim zemljama donelo je krvavo proleće, sušno leto, depresivne jeseni i ledene ekonomske zime. Protesti ništa ne rešavaju, još manje to radi nasilje. Ipak, večito rastavljena Srbija nije mogla da se sastavi ni na protestu protiv nasilja. Bila je zauzeta. Nosila je svoje džakove. Svakog dana. Ćutke.

Реакције:

6 коментара:

Snežana Maricic је рекао...

Nemam reči, ali da se oglasim da sam pročitala i da sam, kao i svi, duboko potresena.

Nina Gavrilović је рекао...

Hvala, Snežana. Nadam se, ipak, da neće sve biti tako crno.

Анониман је рекао...

neverovatno, pricas o #TWprotest, zar ne? Eeee blago tebi koliko si glupa, ako si mislila da ce neki anarhomanipulatori da menjaju stvari na bolje za tebe i mene? mene vise zabrinjava koliko ima glupaka poput tebe i nichim izazvanog koji su se uzdali u taj protest hahaha
P.S. naravno da treba da menjamo sve u zemlji, ali sigurno ne sa vama. Molim vas, batalite aktivizam, mi cemo umesto vas

Анониман је рекао...

+ uvreda je za arapsko prolece da se poredi sa okupiraj WS

+ 99 srbija su prevaranti.

mars bagro

Nina Gavrilović је рекао...

Anoniman, potpuno si omašio poentu teksta, a rekla bih i osnovnog vaspitanja. Molim te, nemoj menjati stvari u moje ime, to će mi biti sasvim dovoljno.

Bojan Djurdjevic је рекао...

Oni koji bi se bunili nisu više u zemlji, tj. oni koji jesu nisu u dovoljnom broju. Oni koji su većina u Srbiji odlično podnose patnju, upravo naviknuti su na nju ... vekovima... ne verujem u promenu na bolje bez Revolucije, što je u 21. veku utopija. Dakle, napravimo svako sebi mali raj bez oštećivanja drugih pa će možda i društvo biti bolje.