Ovo portali kriju od vas: Potresna sudbina "malog Edina"

Konačno se desilo – polusvet je ućutkao ceo svet. Tog dana, više nego mnogih drugih, bilo me je sramota.

Sve je počelo tako što je majka malog Edina celu noć plakala. Plakala je i celo jutro i narednog dana. Grcala je.

Nije plakala kada su joj rekli da Edin neće moći redovno u školu. Suzu nije pustila kada ga je odvela kod frizera i rekla "na nulu". Ćutala je čak i kada su joj rekli da sinčić ima leukemiju.

Ipak, sada je jecala. Jecala je kao nikad u životu.

Tog jutra komšinica joj je rekla da njen Edin, koji je tako tužno ugasio svećice na peti rođendan, zaslužuje da umre.

Njen muž ga je, za to vreme, ismevao jer je ćelav. Svi drugovi su mu se smejali.

Nakon toga, postalo je još gore.

Priključio se i neki prolaznik sa opaskom da muslimani treba da pocrkaju.

Njegova kuma je okrivila Edinove roditelje što su dete hranili ko zna kako, jer da nisu, ne bi dobilo rak.

Ljudi na ulici su je pljuvali iza leđa jer je farbana plavuša.  Kako baca pare na to kad joj dete umire?

Onda se oglasio i neki Janko koji je pozvao sve koji vide Edina da mu kažu da ode iz Srbije koja nije dužna da mu plaća lečenje.

Javili su se i roditelji dece koja se ne zovu Edin nego Srboljub i Jefimija da kažu kako njihova čeda treba da budu lečena pre Edina. On je tiho, ne želeći ikome da smeta kopneo i ćutao. Drugi su pričali.

 Komšinica se sve vreme dok je majka molila ljude za razumevanje drala kako je Partizan bolji od Zvezde a njen sin je, usred pitanja majke o hemoterapiji, počeo da pominje Džastina Bibera. 

Edin je umro.

Niko me nije video kako se tresem. Ali, da, bilo me je sramota.

Nije pomoglo što sam sebi tri puta ponovila da ću ih sve ućutkati i da su u pitanju samo komentari na internetu.

A internet je pun bolesnika kakve ne možete ni da zamislite.

Volela bih da vam kažem da Edin ne postoji. Edina ima na stotine a nečijih komšija, kolega i rođaka koji su pisali ovakve gadosti na internet portalima ima na hiljade. 

Sve opaske koje su vas malopre zgrozile delovi su pravih komentara na slične vesti. Sajtovi ih zabranjuju ali oni, iz dana u dan, sve više zastranjuju. Do te mere da su neki od najpopularnijih internet portala u potpunosti ukinuli komentare u pokušaju da se odbrane od sajber manijaka. O ovoj temi vrlo zanimljivo piše nedeljnik "Vreme". , ali ja ću vam pokazati nešto malo drugačije. Pokazaću vam od kakvog pljuska gadosti vas svakodnevno štiti adminski kišobran.


Još dok kucam vest počinje da mi poigrava nozdrva. Vremenom kao pustinjski glodar razviješ mogućnost da se podigneš na zadnje šapice i onjušiš nadolazeću oluju. Ona obično izgleda ovako.

Manijaci: The rising.

Prvi talas.

U prvom talasu su najčešće kratki komentari koji, u zavisnosti od autora, imaju različit stepen kreativnosti.
Ovi umovi vođeni logikom srednjoškolaca najčešće žele samo da budu prvi. Prvi talas najčešće je bezbolniji od ostalih jer sadrži samo kapisle koje će eksplodirati tek u drugom a napraviti pokolj u trećem.

Najčešći oblici komentara prvog talasa sadrže jednostavne stavove i sastoje se iz nekoliko reči.

Tuga.

Hit!!!

Srećica! <3

KURVA!

SMRT BOLESNICIMA - JUŽNA TRIBINA!

Drugi talas.

Klikni za uvećanje. Napomena: Drugi deo ovog komentara bio je toliko pun mržnje da nisam mogla da ga objavim.

Cunami. Do sada, vest je već polako uplovila u uzburkane vode internet okeana. Krv je privukla ajkule.

Komentari drugog talasa uzrokuju početni oblik Američkog sindroma, to jest želju da vrećama peska zagradite ulazna vrata i u njih uperite sačmaru, ubeđeni da će neki serijski ubica svakog časa da legne na zvono. Ili na "pošalji komentar dugme".

Naslov: Srednjoškolku (15) silovala petorica na plaži

Komentari?

Nije ni čudo. Šta je tražila sama na plaži?!

Ne valja to, pune gaće peska!

odvaLio bi je i ja neznam samo ja bi moro da budem prvi

Ko zna kako se obukla, drolja kao i sve današnje klinke.

Što niste napisali da je vest iz Hrvatske? Šta me boli kurac za tu kurvu. SRBIJA ČEKA ŠEŠELJA.

SMRT BOLESNICIMA I JUŽNOJ TRIBINI - SEVERNA TRIBINA '97

Ovo je pristojniji deo komentara. Ostali pozivaju na linč, ali ne silovatelja.


Često se pitam ko su ovi ljudi. Da li su nečiji roditelji, komšije, simpatije iz vrtića. Pomislim da je nemoguće da je neko toliko izopačen. Onda pročitam crnu hroniku i jedan deo mene vrišteći umre.

Treći talas.

Klikni za uvećanje

Poplava. Skoro da možeš da čuješ vredne stranačke botove kako u tami svojih soba kuckaju grupne SMS poruke i cirkularne mejlove. Organizuju se. Kreću u napad.

Ovi komentari obično stižu poslednji, nekada i čitav dan nakon ostalih. Šta ćeš, treba vremena da se sinhronizuju. Prepoznaćete ih po tonu koji kao da je ispao iz saopštenja PR-a. (čudna mi čuda).

Nesrećnim moderatorima ostaje samo da uzdahnu i istovetnih tridesetak komentara, koje su potpisali Mica, Cica, Gica (true story), sve odobri ili većinu zabrani, nakon čega sledi bonus - četvrti talas.

 Četvrti talas

Kanalizacija. Sav talog negativnih komentara sliva se u ovaj odvod. Svi, od trolova do internet filozofa, konačno su spazili ovu vest i imali vremena da se nadovežu na već postojeće baljezgarije.

To komentarima otkriva novu formu - esej.

Saga o Huanitu. (klik za uvećanje)

Puklo je.

Neopevani heroji bitke za internet, velikomučenici sajber prostora, nesrećne duše koje moraju da čitaju komentare polako dižu ruke u vazduh, podalje od miša. Gore im je, ponekad, čak i od švalera koji obavljaju najgori posao na svetu.
Da, internet moderatori bivstvuju raščerečeni između kofeinskog šoka i stalnog nervnog sloma. Slušaju isto što i psihijatri samo bez fensi kauča i mogućnosti da pacijentima daju sedativ. Umesto toga samo oni mogu da piju lekove izloženi manijacima koji svoje, očigledno, bacaju pod tepih. Tužno je to, znate...

Ako ukinu komentare, u nedostatku mesta na kome možemo da se oglasnimo, mi, savesni korisnici, parčencetom krede napisaćemo na obližnjem zidu:

Sačuvaj me bože spore pameti sa brzim internetom. 

Jedna vest na portalu, tiho će čamiti bez ijednog komentara. Biće vrlo kratka:

Nakon dugih i krvavih sukoba na granici zdravog razuma sa žaljenjem vas obaveštavamo da je Internet kapitulirao. 

Nažalost, to će samo značiti da su doktori učinili sve što su mogli.

Ipak, mislim da komentarisanje ne treba ukidati i da su domaći portali, na izvestan način, izuzetno hrabri što ga dozvoljavaju i trude se da manijake kriju daleko od nas. Pokazaću vam zbog čega sledeće nedelje.

Do tada - volela bih da vidim vaše komentare na ove komentare.