Blog za preživljavanje života

...

понедељак, 23. јануар 2012.

Čiko, čiko, vidi - invazija!

Postoji mnogo razloga zbog kojih žene vrište.
Mnogi muškarci bi dali sve da ih saznaju, drugi da ih izbegnu, treći pak da ih nadglasaju.
Ali, ipak, retko koji bi se požalio kada bi njegova draga to činila u krevetu.
Upoznaću vas sa nekim ko me je naterao da vrištim kao niko do sad.

Zdravo, internete!
Vidite...

...rođena sam devedesete.
...živela sam u četiri države.
...preživela dva rata.
...odrasla sa tri brata.

Ne postoji mnogo stvari kojih se bojim.
Ali kada su u pitanju insekti, sve godine racionalnog razmišljanja, posvećene emancipacije i zrele samokontrole, pretvaraju se u ovo - 

O, moj Bože, pomerio se!

Možete misliti kakav je, duševni, bol izazvao moj zaključak da su insekti, zapravo, slični ljudima.

Kako?

Pa.

Većina samo juri kroz život.

Mnogi izgledaju lepo i pufnasto a u stvari
su opasni.
Uglavnom misle samo na parenje.

Oni mali su najčešće snažni i vredni.


A oni veliki samo jedu govna.

Ipak. Ljudi su, čini mi se, nazajebaniji u prelaznom periodu.
Neke larve se, elegantno, pretvaraju u leptira.
Oni drugi, pak, više podsećaju na roj skakavaca.

Objasniću.

Ja volim kafane.
Mnogo volim kafane.
Avaj, u nedostatku kafane, otićiću u bilo koje mesto sa šankom i muzikom.
Dobro, ne mora da ima muziku.

Ali. Za Srpsku Novu Godinu, nešto se desilo.
Nešto strašno.
Ono čega se svaka osoba posle dvadesete pribojava.

Otišli smo u klub.
Bili smo najstariji.

Ne računam obezbeđenje, zaposlene ni obavezne, zalutale, pohotne matorce iz ćoška. Bilo ih je trojica.
Ostali su imali, maksimalno petnaest.

Dobro je poznato svima koji su, bilo gde, izlazili da to obično funkcioniše ovako.
Otvara se divno, gotivno, mestašce sa probranom ekipom i sjajnom atmosferom.

E sada da li ovakvo

U svakoj sam kafani, rado ja gost!


Ili ovakvo

Posle ovog računa, moraću na post!


Nije bitno. Šta god vam drago.

Ali onda...to utočište...oazu zabave...uočava super-hormonskim vidom, pripadnik mlađe generacije.

Ekipo, novo mesto napada locirano!


Primljeno, poručniče. Započinjemo invaziju.

Napad je uvek brz. Koriste visoko frekventne zvukove kada god se sretnu. Skakuću. Skiče. Vrište.
Obeležavaju teritoriju tragom prosutih i ispovraćanih pića.
Otpor je nemoguć.
Šteta nenadoknadiva.
Za sobom ostavljaju pustoš i jedno, neobično, osećanje.

Ma mi ovo nismo radili!


Sada. Pre nego što počnem.



Eto. U potpunosti sam svesna da smo za ljude koji su stariji od nas mi, balavi, klinci.
Možda nismo. Možda smo zreliji nego što delujemo. Ali potrebno nam je da nas, povremeno, spuštaju na zemlju.
Hvala Bogu na tome.
Takođe, nemam ništa protiv da današnji tinejdžeri izlaze i zabavljaju se.
I mi smo to radili. Mnogo.
Ono što meni smeta je sledeće.
(slobodno me ispravite ako grešim)


Naša generacija sa četrnaest.


Poljubio me! Jao, žurim kući samo da ne kasnim!


Današnje generacije,


Kresnuo me! Žurim u fićka! Samo da mi ne kasni!


Zdušno sam protiv stereotipa. 
Ima divnih, prepametnih, prelepih, sjajnih tinejdžera, sa kojima bih, vrlo rado, otišla na kafu (ako je piju) ili pivo, (cenim da je to verovatnije). Nije da ja to podržavam. Previše.
Apsolutno ne mislim da je moja generacija, ili ona pre nje, obogatila svet briljantnim moralnim principima.
Razumem da su i oni na nas, slično, ako ne i isto gledali.
Niti mislim da sam ja sad mnogo fina ili matora. Nisam.
Baš zato je tragično što nove, Facebook generacije, čak i od nas dobijaju Facepalm.

Ovoj današnjoj omladini.


Njihova, današnja omladina.


Jer u moje vreme...nemamo mnogo vremena.


Реакције:

3 коментара:

Анониман је рекао...

Draga mala izvrnuta torto:-) dobrodosla u moj svet:-)

Mighty Milanko је рекао...

super je sto se osecash matorom a uopshte nisi, mada lepo kazesh da si zarobljena u mladalchkom telu :)

dobro si prikazala situaciju, jbg razlike se jako brzo stvaraju i chini se da su sa svakom godinom (generacijom) sve vece :) meni su ok oni generaciju pre i posle a sve ostalo mi nekako dalekooo, makar na prvu loptu :)

Nina је рекао...

Dragi, moj, anonimni, neka, nije toliko loše! :))

Milanko, nije uvek super. Ima to i mane.
Mada, ja sam ti ko Zabavnnik, biću luckasta od sedam do stosedam.

Mislim da su razlike, kod zrelijih primeraka svake generacije, sve manje. Brže se živi, sva rastojanja postaju kraća. A one manje napredne, nažalost, ostavlja daleko iza...

Ja sam, nekako, uvek vukla ka starijima, ali godine su, barem meni, najmanje bitan faktor. :))