Kladim se da ćete pogrešiti: Znate ko su ovi ljudi, ali nemate pojma o kome je reč (TEST)

Zdravo.

Očekivala sam vas.

A sada ću vam objasniti i zašto.

U onoj nesrećnoj sivoj masi nabubreloj od sadržaja poslednje sezone Game of Thrones i reklama za uloške nalazi se jedan gad. Zove se dopamin.

Sećate se onog puta kada ste stisli petlju i poljubili je prvi put? Baš taj prvi cim ka usnama - to je bio dopamin.
Kada ste detetu pružili još 200 dinara i uskratili sebi ručak da bi ono imalo za sok - to je bila ljubav. I dopamin.
Ipak ste batalili odlazak u teretanu, niste vi - dopamin je.
Lupili šamar... Dopamin.
Nabubali 200 strana Rimskog prava pred ispit - dopamin.
Skakali od sreće jer ste ga položili - tri guarane, osam dana nespavanja - i dopamin.
Od čega ja živim - dopamin. Čist jebeni dopamin.




Ako ne nateram vaš mozak da ga pošalje u mišić na jedan sekund, umreću od gladi.
Vidite, dopamin je onaj mali vrag koji povezuje vaš um i vašu akciju. Onaj prst koji lebdi iznad dugmeta "send" kada se dvoumite da li da bivšem pošaljete škakljivu poruku.

Poslali ste je. Naravno da ste je poslali.

Hteli ste da budete suptilni. Rakija je imala druge planove.

Samo što taj vrag koji je vaš prst naterao da tresne tač skrin ima na svojoj strani nekoliko meseci  ljubavi, patnje, bola i šotova tekile. Ja taj pokret moram da stvorim dok se klackate u tramvaju,, razmišljate o spisku za prodavnicu i tripujete da ste trudne jer vam kasni 15 minuta.
Ja sam veb novinar. Živim od vašeg klika. A vi? Vi ne želite da se pomerite. Osim...

PRVI ZAKON INTERNETA

Telo će ostati u stanju mirovanja, ili ravnomernog pravolinijskog čekanja sve dok se ne javi nešto prokleto zanimljivo da to stanje promeni. 
Nešto mora da vam privuče pažnju. To nikada nije bilo lako. A onda ste počeli da se svetite.

Kliknuću, kliiiiknuću. Moša!

Cela suština mog postojanja i rada dugog i po nekoliko dana je jedna stotinka. Jedna bedna stotinka koja zavisi od ručka vaše majke, naravi vaše mačke, modela vašeg telefona, vaših drugova iz srednje, i mog zahvata na vašem mozgu. Ne ostavlja veliki rez, ali mora da bude strahovito precizan.

Mora da vas udari tamo gde boli i zagolica tu gde vam prija. A onda mora i da vas zadovolji. I da vas natera da tražite još.

Sve priče su već ispričane. Sve informacije koje je srednjevekovni čovek ikada čuo mogu da stanu u jedno izdanje Njujork Tajmsa. To znači da oni nisu samo videli priču. Oni su je živeli. Mi smo previše zauzeti preživljavanjem. Evo malog testa.

Spomenuću vam tri imena u tri nivoa težine. Sigurno ste ih čuli, a drznuću se da kažem da ste ih i sami izgovorili. Sve što treba da uradite je da proverite da li znate u kom kontekstu ste ih čuli ili da li ih se uopšte sećate. Dakle:

Prva runda!

Mina Milenković

Anita Balaž

Vuk Stojiljković

Sledeća runda!

Katarina Jovanović

Jelena Topić

Predrag Bandić

Poslednja runda

Milica Živanović

Slobodan Nedeljković

Dejan Lazarević

REŠENJE

Mina je ona lažljiva manekenka koja je pričala da su je silovali pa je posle bockala papiriće da se iskupi.
Ovo je Anita Balaž .
Vuk Stojiljković je mladi Nišlija koga su izboli, pa je o njemu nastala i poema. 

Sigurno ste bar spomenuli postupak Katarine Jovanović.

Njena fotka je postala viralna. Foto: Facebook

Jelena Topić je mlada Prijedorčanka koja je ćutala na trgu.

Hrabri general Predrag Bandić, komandant 204. vazduhoplovne brigade spasavap je dete iz smetova kod Feketića. Inače, spasavao je ljude i iz poplavljenog Obrenovca. Ipak, šanse da ste prepoznali njegovo ime mnogo su manje od toga da znate ko je sledeća dama...

Foto: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

Milica Živanović, poznata i kao Mimi, najpoznatija kao Mimi Oro.

Slobodan Nedeljković nije niko drugi nego Džambo, lažni heroj koji je Obranovčane olakšao jedino za pokoji novčanik.

Ovo je Dejan Lazarević, pravi heroj. Vatrogasac koji je dao život pokušavajući da spase čoveka za vreme poplava.

Sledeći put kada se zapitate zbog čega vam je pred oči postavljen naslov da je onda usledio šok,
i nikada nećete pogoditi šta se dalje desilo jer će vas taj video raznežiti zbog poteza koji je zatresao svet, shvatite bitnu stvar - imena, potupke i skandale ćete zaboraviti pod navalom novih.
Ovo znači da dok su se nekada prodavale informacije, sada vam nudimo emocije.
U svetu otupelih čula - garantujemo vam dopamin.
I jedno oporo shvatanje da je danas najveća vest ta da i dalje možemo da osećamo.

Nego, kako ste prošli na testu?

Read More

Vapaj iz poplave: Žena koja je vrisnula "pomoć"

Srbija je vibrirala od buke radio veze.
- U Valjevu je kritično, treba nam pomoć.
- Šaljite helikoptere u Čačak!
- Da li da puštamo branu? Reka će je probiti. Odgovorite, molim vas, nema vremena!
- Nasip je probijen, počnite hitnu evakuaciju!

Mnogo vanrednija situacija odigrava se istovremeno. Bez uzvičnika. Tihi razgovori, podjednako hitni.

- Leko, probudi decu. Pređite svi na sprat.
- Šta ćemo sa šporetom?
- Mani šporet, isključena je struja. Bežite gore.
- A frižider? Mašina? Gde ćemo kola?
- Smislićemo.
- Ali još ih nismo otplatili.
- Idi po decu.

@rain_wind_storm / Tviter

Dvadeset centimetara vode kasnije.

Kiša i poplave su gotovo paralisale Srbiju! Iz minuta u minut je sve više puteva koji su zatvoreni zbog poplava, železnički saobraćaj je na pojedinim mestima u prekidu... U celoj Srbiji je zbog obilnih padavina situacija teška, proglašena je vanredna situacija u 20 opština, evakuisano je 500 ljudi, saobra (...) Nivo vode i dalje raste...

- Utišaj radio.

- Kažu da treba da krenemo. Šalju helikoptere.

- Veljko i tvoja sestra?

- Javili su da su prošli autoput. 

- Šta je sa Stevicom, Makijevom razdrednom. Jel se javljaju Brankovići?

- Svi su se sklonili. Moramo da krenemo.

- Znaš one slike što smo sklonili u podrum. Makijev krevetac...

- Videla sam. Zaboravi.

- Ormane nisam mogao... Fotelje sam popeo, kuhinja će da istruli.

Foto @prezir77 / Tviter

- Spakuj se. Koliko možeš da poneseš.

- Nemam šta. 

- Leko...

- Gde ćemo? Šta ako temelji ne izdrže. Kako će deca u školu?

- Škole ne rade. Ništa ne radi. Proveri da li si spakovao dokumenta.

- Ma koj će mi kurac. Da neću možda njima da sušim zidove.

- Molim te, nemoj sada to da radiš. Čuo si šta kažu, svuda je teško. Treba da ideš na nasip.

Svi su tamo. Organizuju se. Dolazi i ministar iz Beograda...

- E! E! Neka dođe. Baš neka dođe! Izgubili smo posao, sad gubimo i kuću!

- Leko...

- Šta Leko? Šta Leko? Ko će da plati ovo? Sve je sjebano! A vi pričali o moru! Evo vam more!

- Aleksandre, smiri se. Plašiš decu.

- Ja plašim decu?! Most nam je prošao pored kuće, a ja plašim decu!

- Snaći ćemo se. Ne drami. Uvek se snađemo.

- I uvek nam se sve sjebe. 

Foto: Gordana Lalić / Tviter

Dva sata kasnije matori radio na baterije marke "Iskra" koji je nekada trunuo na tavanu otužno je krčao u spavaćoj sobi.

U toku protekle noći Jadar se izlio u Straži, Donjem Dobriću, Kozjaku, Jelavu, Lešnici, Bradiću, Velikom Selu, Dragincu, Cikotama, Banji Koviljači. Situacija je komplikovana i složena i u priobalju reka Lešnica, Korenita, Cernica... 

Kuhinja je bila prazna. Makijeva soba prepuna. Ćerkicin krevetac su popeli na orman. Kupatilo je smrdelo na kanalizaciju. Vonj buđi je ušetao u dnevnu sobu. Sve je bilo prazno. 

Samo se voda punila. Blatnjava i hladna kao njihova budućnost. I Vladina obećanja.

Radio se ugasio.

*Dok ste čitali ovaj tekst nivo vode u Srbiji je sigurno uništio još neki most i razorio nečiji dom.

Ova zemlja je jedna velika vanredna situacija i kada nisu nepogode.
Razgovor koji ste pročitali je fiktivan, opasnosti u njemu iznete su vrlo stvarne.
Kada se ugasi radio, kada se voda i medijske ekipe povuku, tim ljudima će i dalje trebati pomoć.
Ne zaboravite to. Tako se ostaje patriota. Tako se postaje čovek.

Sektor za vanredne situacije MUP-a Republike Srbije otvorio je dežurne kontakt telefone za evakuaciju i pomoć ugroženima u poplavama na teritoriji Srbije.

 

Kontakt telefoni su 011/2289-208 i 011/2282-910.

Read More

Dan dlakavih nogu - iz ugla jedne feministkinje

Brijem noge. Izgledaju sjajno. Uživam u haljinama podjednako kao u onima koji ih skidaju.
Većina mojih prijatelja su, skoro ceo život, bili muškarci. Logično, jer sam odrastala uz tri brata koje volim više od sebe.
Ne režim na komplimente. Imam vrlo ispunjen život. I po "ženskim" standardima, a, vala, i po "muškim".

Feministkinja sam. Problem? Teško, jer ste verovatno i vi. A pojma niste imali.

Žao mi je što moram da vas razočaram ali ne dižem dlakave pazuhe u vazduh i govorim da treba pobiti sve što ima penis ili sa njima đecu rađa. Znam da je teško. Znam da vas mozak boli od bilborda koji vam bodu oči, spikera od kojih vam krvare uši i gutanja gluposti od kojih vas boli grlo, ali neznanje u doba informacionog društva nije problem - to je čista sramota.

Tako da, ako mi izjavite nešto od ovih gluposti, imam pravo da vas gledam kao da ste se svukli u svlačionici i videla sam da nosite prljave gaće. Da počnemo.

Kao što tiranin nije negativan pojam u istoriji, tako ni feminizam nije razularena zagorela rulja koja se zalaže za to da su žene superiornije od muškaraca. Samo vas je popularna kultura naučila da verujete u to.
Popularna kultura tvrdi da su svi današnji muškarci patetični, razmaženi, njanjavi oblici života nesposobni da zamene sijalicu. I da je Ceca sprska majka. Zajebite popularnu kulturu. Tj. zajebite popularno. Evo vam malo kulture.

Feminizam ne podrazumeva raspadanje nuklearne porodice, frigidnost, niti su sve feministkinje lezbijke, niti su sve ambiciozni karijeristi koje su batalile frajere zbog karijere i ogorčene u svojim samotnim stanovima maze mačku Klaru i frkću od nakupljenog gneva jer ih niko nije hteo.

Ako verujete da žene treba da imaju podjednaka prava kao muškarci - čestitam, vi ste feminista.
Ako ste za izmenu zakona koja garantuje bolji život ženama (na primer, da vaša žena kada zatrudni ne treba da dobije otkaz), čestitam, vi ste feminista.
Ako ste protiv nasilja nad ženama, čestitam, vi ste feminista.

Činjenica je, nažalost, da će se naći oni koji tvrde da su žene izmislile da su nejednake.
Stela Gundelj je, izgleda, izmislila da je mrtva. I Vladislava Červenko. I sve one devojke koje su "izmislile" da su silovane jer su otkopčale jedno dugme viška pa su, jebiga, očigledno potajno priželjkivale da ih iza kontejnera neko pesnicom zabode u lice a onda otkopča šlic i 'pimpekom nabreklim od gonoreje siluje. Oprostite, je l' vam neprijatno? Da ne preterujete malo, mislim, nije kao da vas plaćaju dvadesetak odsto manje zato što nemate penis.

Ili vam neki zadrigli zidar prvo dobacuje na ulici dok šetate sa ocem, samo da bi posle rekao da nije trebalo da studirate jer njegovom balavcu neko treba da skuva ručak.
I da te na intervjuu zovu "lutko" i otvoreno pitaju "što se ti lepo ne udaš", a da na tvoju konstataciju da si tu da radiš kažu "a, ti si neka opasna".
Kada je koleginica sva ponosna rekla ocu da je šalju na službeni put, ovaj je mrtav ozbiljan savetovao da ne ide jer će posle da se priča da se s nekim kreše. Inače, put je bio u Vrbas. Jebote, kakav afrodizijak. 

Nemojte da se vređamo. Većina muškaraca i skoro sve žene glasno će se složiti da ništa ne fali da im ćerka bude univerzitetska profesorka, ali će vrlo tiho biti ubeđeno da posle posla treba da dođe skuva svom detetu i opegla svom mužu. Jer to je ženski posao. Oni će vrlo obzirno za to vreme utišati televizor, da ne smetaju. Ne svi. Ali većina.

Na radnom mestu izložena sam najgoroj vrsti mentalnih ispljuvaka modernog plebsa - komentarima na vebu. Zadivilo bi vas sa kojim ubeđenjem govore da treba pobiti jevrejsku decu, smeniti ženske univerzitetske profesorke ili ubiti žrtve silovanja koje su abortirale. U "jednakom" društvu.

Nisam utopista. Ali sam žena. Žena koja danas na poslu koji joj obezbeđuje da ni od koga ne mora da traži pare za uloške, jede divnu tortu koju su kupile muške kolege, pa će raspoložena otići kući da pozdravi svoje dve najdraže osobe na svetu, inače, takođe, muške. Žena koja će izabrati za koga će se udati i kome će, ako će uopšte, roditi decu. Žena koja će izaći na izbore, ući na fakultet i otići na službeni put, pa makar i u Vrbas. Žena koja ima najdragoceniji dar slobode - izbor. I danas slavi svoj praznik.

Read More

Evo kako je čovek krenuo na pijacu i slučajno srušio dva predsednika

Foto: Jim Reeves/Flickr

Svako jutro jedan bednik, siromah i odrpani pas stavljao bi džak bezvrednog tereta na svoja ramena. Navikao je da ga gledaju tako. U cik zore bešumno je žurio ulicama da prestigne afričko sunce dok mu se ne ustremi iznad glave. Nosio je hranu, a bio je gladan. Gricnuće tek toliko da preživi. Sve ćutke.

Neke oči naprosto naviknu da ne plaču. Oguglaju na muku i puštaju je da sedi pored njih netremice gledajući kada će ponovo da napadne. A on je muku dobro poznavao. Otac mu je umro kada je imao samo tri godine, ali on je bio odlučan da živi. Grizao je. Krenuo u školu, samo da bi je napustio kao desetogodišnjak. Nije imao ko drugi da hrani petoro braće i sestara. 

I tako, preumoran na trotoar, tegleći džakove, iznova i iznova, Niko nije obraćao pažnju na njega dok je teglio svoj bezvredni teret do gradskog trga. To će se uskoro promeniti, ali na početku tog dana, bio je samo prodavac voća koji nema ništa osim odrpane odeće i prkosnog srca ogrubelog od života na granici siromaštva, živaca i ljudske izdržljivosti. 

Selendra o kojoj će brujati metropole Foto: Flickr

Spustio bi džakove na svoje mesto i čekao da se gradić Sidi Buzid probudi, a onda bi po ceo dan kroz vazduh koji titra od vreline pogledom pratio prolaznike. Hoće li zastati, kupiti bar jednu jabuku? Neki su mu odmah prilazili, ali njih nije čekao. Znali su - siromašnima, sapatnicima, nije naplaćivao. Zato je on, čovek bez završene škole, sestri plaćao fakultet. I svakog meseca delio 140 dolara svojoj velikoj porodici, sanjareći o kamionetu koji bi umesto njegovih kostiju prenosio teret. A onda bi naišla tuniska policija. Sirotani bi se razbežali. Znali su šta sledi. Uniformisana banda ga je maltretirala. Ponižavala. Plenila mu ono malo proizvoda koje je prodavao za crkavicu. Bili su okrutni - nije im davao pare za mito, jednostavno,  nije ih imao.

U  jutro desetog decembra 2010. policija je stala pred mršavog trgovca poslednji put.

Prema nekim izvorima, odmah su počeli da ga vređaju, oduzeli su mu elektronsku vagicu, oteli voće i pretukli ga. Ležao je na prašnjavom pločniku. Čovek koji je navikao na malo, sveden je ni na šta. Očajan, krvav i ponižen otrčao je do guvernera da zamoli za pomoć. Ovaj je odbio da ga vidi. Samo sat vremena nakon što je poslednji đon prestao da ga šutira, mladić poliven benzinom stajao je ispred zgrade opštine. Sa svim bolom teškog bitisanja dugog 27 godina momak je vrisnuo „Kako mislite da ovako živim?“ i prineo šibicu. Nije zapalio samo svoje benzinom pokvašeno telo. Zapalio je svet.

Poznanici su ga iz milošte zvali Basbusa, ali svet je naučio njegovo pravo ime - Muhamed Buazizi - čovek koji je započeo Arapsko proleće.

Buazizi je preživeo sa jezivih 90 odsto opečene kože. Četrnaest dana on je u agoniji premeštan iz bolnice u bolnicu. Što veće interesovanje – to bolja nega. Napokon, kraj njegove postelje završio je i tadašnji predsednik Tunisa Zin Abidin Ben Ali. Nekoliko dana kasnije, Basbusa je umro. 

Na sahrani je bilo preko 5. 000 ljudi. Mnogo više izašlo je na ulice.

Isti onaj predsednik koji je sakupljao jeftine političke poene kraj Buazizijeve samrtničke postelje brzo se pakovao i bežao iz zemlje. Završio je u Saudijskoj Arabiji, a njegovoj vladavini dugoj 23 godine došao je kraj. Buazizija je magazin „Tajm“ proglasio čovekom godine, a „Indipendent“ jednim od deset ljudi koji su promenili svet. Malo su pogrešili u obliku glagola. Niji ga promenio, menja ga i dalje.

Neredi besne širom zemlje

Verter efekat: Ljudi gore kao buktinje

Primer trgovca voćem koji je uzdrmao naciju izazvao je opasan trend – na desetine mladih ljudi pošlo je njegovim stopama. Zamislite očaj, samo zamislite očaj, koji može da natera čoveka da upali vatru koja mu proždire meso. Samospaljivanja siromašnih ispred zgrada državnih institucija u arapskom svetu postala su strašan otpor, ali su ozbiljne posledice očajnici najčešće zadavali sebi samima. Incidenti su zabeleženi i u  Evropi, na Siciliji i u Amsterdamu, oba sa smrtnim ishodom i malim posledicama po režim.

A onda je došao red na Egipat. Abdu Abdel Molein Džafar (49) samospalio se ispred zgrade Egipatskog parlamenta i dodatno osnažio revolt koji je pokrenuo ogromne proteste koji su doveli do smene tamošnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Neredi u Egiptu i dalje traju. A vatra ima gadnu naviku da se širi.

Jedna šibica - hiljadu požara

Muhamed Buazizi je sanjao da će kupiti kamionet kako bi mogao da prevozi voće, ali nije mogao ni da pretpostavi da će njegova pobuna putovati mnogo dalje nego što bi on ikada mogao. Protesti protiv raznih problema od korupcije do prava žena zakucali su na vrata mnogih skupština, a broj zemalja zahvaćenih talasom bunta i dalje raste.

Socijalni tornado zvani Arapsko proleće već je srušio dva predsednika a tutnjio je državama u regionu noseći sve pred sobom, ostavljajući trag pustoši, razaranja i ekonomsko – političkih previranja. Gorelo je tlo od Indije, preko Grčke, Jermenije, Maldiva, Kine, a onda... Iz kolevke bede i prenaseljenosti bunt se izrodio i prerastao u nešto još opasnije jer – doputovao je na američko tlo.

„Mi smo 99 odsto“

Prašnjavi ljudi širom sveta digli su prašinu. Odrpani, znojavi od potplaćenih poslova. Delovali su baš onako kako smo navikli. Obična lica u emisiji „Bez komentara“ koja viču nešto na zbrzanim jezicima. Protest se širio. Očekivano, neredi su izbili u Argentini, Boliviji i Meksiku. A onda – eksplozija. Arapsko proleće je stiglo u Sjedinjene Američke Države.

Ulickani „leksusi“ i najnovije krpice iz „Mejsisa“ ustupili su mesto uzavrelim diskusijama o bankarskim korporacijama i brutalnom kapitalizmu. Buazizi se spalio ispred guvernerove kancelarije malenog grada. Na hiljade Amerikanaca pohrlilo je pred kancelariju epicentra svetske moći – ofanziva je počela. Okupiran je Vol Strit.

Na hiljade ljudi čiji su kamioneti prevozili mnogo vrednije stvari od Buazizijevog voća – beskrajne redove proizvoda plaćenih parama uzetih na kredit, pobunilo se. Ljudi svih etničkih pozadina ujarmljeni modernim ularima kreditnih zajmova izabrali su da zaborave nesuglasice oko vere, porekla i košenja travnjaka. Zajedno činili su „vojsku“ kakvu Amerika nije videla još od građanskog rata – činili su „99 odsto“.

Protest protiv nasilja u Nišu Foto: Twitter

A onda - Srbija

Sećate li se? Bila je nedelja 5. Jul 2013. godine, temperatura je iznosila 19 stepeni Celzijusa, bilo je pretežno oblačno i duvao je umeren severozapadni vetar - čudna vremenska prognoza ako znamo da je za taj dan najavljeno Srpsko proleće.

Kao da je saharski pesak koji je nekoliko dana pre toga prekrio ulice Beograda najavio promene u našim domaćim dinama. Slojevi korupcije koji su se godinama formirali erozijom društva konačno su počeli da se odronjavaju, a njihovo posrnuće, kao i uvek, sručilo se na leđa dronjavih. Na narodne karavane žedne nade i željne svega. Samo što je nada trasama Azije i Afrike na diskretan način zakucala na vrata domaćih medija i našla jatake u nardonoj svesti. Barem je tako izgledalo. Za trenutak, delovalo je kao da će se i Srbija priključiti „Arapskom proleću“. Kakva greška.

Bes je prešao kontinente mostovima novih komunikacija, a ti se mostovi, kao što se pokazalo, brzo podižu ali teško prelaze.

Građani Srbije su tog petog jula preko društvenih mreža pozvani na Opštenarodni protest protiv svega. Odziv je bio poražavajuć, ali i dalje bolji od broja onih koji su u subotu u prestonici izašli na protest protiv nasilja. Na trgove Niša izašlo je oko sedam hiljada ljudi, Novi Sad je digao glas, „lenji“ Crnogorci i „glupi“ Bosanci trčali su pred zgrade Vlade. U međuvremenu, u Beogradu je protestvovalo troje ljudi. Nije izostanak mitinga to što je poražavajuće.

Ostrašćeno jurišanje na štitove mnogim navedenim zemljama donelo je krvavo proleće, sušno leto, depresivne jeseni i ledene ekonomske zime. Protesti ništa ne rešavaju, još manje to radi nasilje. Ipak, večito rastavljena Srbija nije mogla da se sastavi ni na protestu protiv nasilja. Bila je zauzeta. Nosila je svoje džakove. Svakog dana. Ćutke.

Read More

Dan kada su mi rekli da možda umirem

Foto: Danimir

Trola još ne smrdi. Prazna je. Ovo joj je tek drugi krug od ujutru. Napolju mrak čuči u poluskoku, kao da ga je sramota što je još tu. Tek je prošlo šest. Nema gužve ni u Kneza Miloša. Nema ni svitanja. 

Naslonila sam se na vrata i ovlaš posmatram zgrade. Idem jednu stanicu, brzo do Kliničkog da zakažem pregled, do pekare, pa na posao. Imam vremena.  

Iz trole izlazi svih pet putnika. Svi idemo u istom pravcu. Skrivena od ljudi koji balave jastuke iza spuštenih roletni ka bolničkom krugu žuri nas petoro, ulivamo se u red koji ide ka Urgentnom, skrećemo. Tiho. Kao da smo kužni. 

Često radim od sedam i već sam navikla na prećutni sporazum onih koji su na ulici pre izlaska sunca – niko tu nije direktor, niti je krenuo na more. U šest se pešači samo iz muke. I hoda se brže, da se od one tišine ne čuju misli. A ja stvarno žurim. Jer moram do pekare. I na posao. 

Red u Kliničkom neobično mali i bučan. Razbudila ljude svetla. Raspričali se. Ako hoćete da zbližite Srbe, stavite ih pred neki šalter. Ubedljivo sam najmlađa.  Dvadeset tri godine. Pitaju me da li je tu za pulmologa. Jeste, kažem. Samo ja ne kašljem, jer mi nije ništa i samo mi treba lekarski dokaz da otkačim zabrinuto pokućstvo. Dočepala sam se onog staklenog proreza i tutnula papir.. Sestra ćuti. Gleda u mene, pa u uput.

- Ovo je vaše?

Ne mogu da verujem da nešto nije u redu. Tačno sam znala da će da zajebu. Jebem ti Srbiju.

- Moje.

- Morate hitno u ambulantu.

- Molim?

- Ambulanta, pulmološko, prođete pokretne stepenice. Sledeći.

Baka iza mene mi dobacuje čudan pogled. Marširam napadno jer tačno znam da je neka glupa greška i moraću opet u onaj isti red, i neću stići u pekaru i još ću da zakasnim na posao.

Ovde je šalter veći, oko njega je čekaonica. Polako se puni. Pružam papir nekoj ženi i već se mislim kako da zaobiđem kućno vaspitanje i budem neprijatna, jer svi kažu da u ovoj zemlji jedino to pali, a ja ću da zakasnim.

- Ovo je vaše? MA JOK, JA SAM OVDE REKREATIVNO.

- Moje.

- Sedite, prozvaćemo vas preko razglasa, a onda ćete kroz ona vrata, na merenja.

Kakva, bre, vrata, kakva merenja?! Već je osam, a ja moram u devet da budem u redakciji. Dobro, 'ajde, stvarno nije gužva i baš da vidim šta je ovo. Oko mene pominju spirometriju. Trudim se da ne delujem panično dok guglam svaki izraz koji čujem. Ne znam zašto, jer ja imam dvadeset i tri godine i meni nije ništa.

Dobro, malo sam se ugojila, ali radim za kompjuterom i bili su praznici. Pištanje. Ne znate koliko je vaše ime jezivo dok ga ne čujete sa bolničkog razglasa. Triput, jer meni, naravno, nije jasno na koja vrata da kucam. 

Sestra ih otvara i smešta me na stolicu. Stavlja mi nešto na prst. Merač pritiska koji izgleda kao spajalica. 

Vraća me u čekaonicu. Više nisam najmlađa i to me plaši. Prilazi mi plava sestra. Vrlo je ljubazna. Kaže da hitno siđem na rendgen pluća, sprat ispod. Više mi ništa nije jasno, ali snimanje će sigurno pokazati da mi nije ništa i moći ću da jedem. Skidam se i dolazim do doktora. Mlad je. Ubeđujem sebe da ne treba da mi bude neprijatno, isto kao što ubeđujem sebe da nisam gladna. Nalaz nosim kod specijaliste. Ponovo red. Ponovo razglas. Žena je trepnula kada me videla.

- Koliko imate godina?

Kažem umirujućim tonom, kao kada garantujete da su kola malo prešla. Sluša mi pluća.

- Gde vas boli?

Pokažem.

- Zamarate li se više u poslednje vreme? Više od vaših vršnjaka?

- Ne znam. Valjda ne. Malo sam vam forme.

- Hladno vam je?

Klimam glavom dok mi opet sluša pluća, nespremna za pitanje koje sledi.

- Da li je neko u vašoj porodici umro od srca?

 Kakvo sad srce. Pa radila sam rendgen pluća!

- Jeste.

Objašnjavam ko, kako i kad.

- A neko vaših godina?

- Da.

Nadam se da nisam zvučala onako kako mislim da jesam.

- Moramo da vam uradimo još neka ispitivanja.

- Ja se izvinjavam, ali već kasnim na posao. Znate, došla sam samo da zakažem pregled, a sada je već...

- Javite im da ne dolazite. Moglo bi da traje satima.

- Šta?

- Moramo da vam ispitamo srce.

U takvom trenutku ništa više nije bitno. Ni to što moram treći put da zovem firmu, ni to što znam da će neko morati da dođe iako mu je slobodan dan, ni to što sam svesna da sam se stresla. Čak više nisam ni gladna. Samo želim nekoga da pozovem. Da javim šta mi se dešava. Tek je deset, sigurno spavaju i nije pristojno. A treba biti pristojan. I zašto bih nekoga budila, kao da je nešto ozbiljno kada meni nije ništa.

Nije li?

Osećam se kao da me na stotinu ruku kotrlja kroz hodnike. Priključuju me na EKG. Sestra, mislim da je ovo sestra, mi se ohrabrujuće smeška. Ima talasastu plavu kosu i tople smeđe oči. Tupavo joj se kezim dok mi stavlja elektrode. Ohrabruje me. Priča o svojoj ćerkici koja je, eto, mojih godina. Štampač zvrči i izbacuje rezultate. Dok  brišem gel sa sebe, plava žena poziva doktorku. Specijalista me mirno gleda. Bezizražajno.

- Dobro. Otići ćete da vam odrade eho srca i krvnu sliku. Naglasiću da je hitno.

Doktorka je prijatna ali to jedva registrujem. Ne znam kako sam ustala. Nespretno skupljam kaput i torbu. Neko mi pridržava vrata i pridiže šal koji se vukao po podu.

- Ti si ovde sama, pita me ona ljubazna sestra.

Klimam glavom i meškoljim se. Nisam lepo obrisala gel. Gleda me na trenutak.

- Hajde sa mnom. Odvešću te na preglede. Piše da je hitno, ali umeju da prave problem.

Osećam neopisivu potrebu da je zagrlim. Kaskam za njenim mantilom kroz gužvu. Ljudi se tiskaju u neodređenom žamoru. Hodnici mirišu na natopljene kapute pacijenata koji prolaze. 

Izbili smo na glavni ulaz. Desno od šaltera za prijem čuči mala prodavnica. Imaju sve i svašta. Iz čista mira žena zastaje pored nje.

- Vidiš onu sliku? Devojka u crvenom koja nosi kišobran.

Zatečena, prelazim pogledom proizvode. Vidim, kažem joj.

- Jel da da je lepa slika? Razmišljala sam da je kupim. Kada sam bila mlađa stalno sam slikala, ali su mi rekli da od toga ne može da se živi. Počeću ponovo. Samo čekam da odem u penziju.

- Nemojte da čekate.

- Izvnite?

- Ako to volite, počnite odmah. Ja tako ceo život želim da odem u Irsku. Nekoliko puta sam skupljala pare i trošila ih na gluposti. Puknu patike, pozovu me na more, iskrsne nešto. Nisam otišla ni do Lazarevca. A sada...

- Još ste vi mladi. Ali u pravu ste. Da znate, možda i kupim tu sliku. Baš ću da probam da je precrtam. Šta ima veze, ko da će neko da zna. Evo, stigli smo.

Pozdravila se sa osobljem i uvela me unutra.

- Kada završite siđite do doktorke, a onda odmah idite da jedete nešto, mnogo ste bledi, dobacila je.

Oprostile smo se pogledom. Htela sam još nešto da joj kažem, da se nekako zahvalim ali već je sišla niz stepenice. Odjek klompi odao je da je strčala. Draga neka žena.

U skučenoj sobi nekoliko doktora slušalo je zvuk mog srca kako odzvanja sa ekrana. Zaključili su da dobro radi. I da je lepo. Ispostavilo se da nije ništa ozbiljno. Ipak ne umirem. Barem ništa brže nego inače.

Noseći hrpu papira ubačenu u savijeni snimak pluća ustremila sam se ka izlazu iz Kliničkog centra.

Prolazila sam onu malu prodavnicu. Pogledom sam prešla preko štanda tražeći sliku. Nije je bilo. 

Read More

Ovo portali kriju od vas: Potresna sudbina "malog Edina"

Konačno se desilo – polusvet je ućutkao ceo svet. Tog dana, više nego mnogih drugih, bilo me je sramota.

Sve je počelo tako što je majka malog Edina celu noć plakala. Plakala je i celo jutro i narednog dana. Grcala je.

Nije plakala kada su joj rekli da Edin neće moći redovno u školu. Suzu nije pustila kada ga je odvela kod frizera i rekla "na nulu". Ćutala je čak i kada su joj rekli da sinčić ima leukemiju.

Ipak, sada je jecala. Jecala je kao nikad u životu.

Tog jutra komšinica joj je rekla da njen Edin, koji je tako tužno ugasio svećice na peti rođendan, zaslužuje da umre.

Njen muž ga je, za to vreme, ismevao jer je ćelav. Svi drugovi su mu se smejali.

Nakon toga, postalo je još gore.

Priključio se i neki prolaznik sa opaskom da muslimani treba da pocrkaju.

Njegova kuma je okrivila Edinove roditelje što su dete hranili ko zna kako, jer da nisu, ne bi dobilo rak.

Ljudi na ulici su je pljuvali iza leđa jer je farbana plavuša.  Kako baca pare na to kad joj dete umire?

Onda se oglasio i neki Janko koji je pozvao sve koji vide Edina da mu kažu da ode iz Srbije koja nije dužna da mu plaća lečenje.

Javili su se i roditelji dece koja se ne zovu Edin nego Srboljub i Jefimija da kažu kako njihova čeda treba da budu lečena pre Edina. On je tiho, ne želeći ikome da smeta kopneo i ćutao. Drugi su pričali.

 Komšinica se sve vreme dok je majka molila ljude za razumevanje drala kako je Partizan bolji od Zvezde a njen sin je, usred pitanja majke o hemoterapiji, počeo da pominje Džastina Bibera. 

Edin je umro.

Niko me nije video kako se tresem. Ali, da, bilo me je sramota.

Nije pomoglo što sam sebi tri puta ponovila da ću ih sve ućutkati i da su u pitanju samo komentari na internetu.

A internet je pun bolesnika kakve ne možete ni da zamislite.

Volela bih da vam kažem da Edin ne postoji. Edina ima na stotine a nečijih komšija, kolega i rođaka koji su pisali ovakve gadosti na internet portalima ima na hiljade. 

Sve opaske koje su vas malopre zgrozile delovi su pravih komentara na slične vesti. Sajtovi ih zabranjuju ali oni, iz dana u dan, sve više zastranjuju. Do te mere da su neki od najpopularnijih internet portala u potpunosti ukinuli komentare u pokušaju da se odbrane od sajber manijaka. O ovoj temi vrlo zanimljivo piše nedeljnik "Vreme". , ali ja ću vam pokazati nešto malo drugačije. Pokazaću vam od kakvog pljuska gadosti vas svakodnevno štiti adminski kišobran.


Još dok kucam vest počinje da mi poigrava nozdrva. Vremenom kao pustinjski glodar razviješ mogućnost da se podigneš na zadnje šapice i onjušiš nadolazeću oluju. Ona obično izgleda ovako.

Manijaci: The rising.

Prvi talas.

U prvom talasu su najčešće kratki komentari koji, u zavisnosti od autora, imaju različit stepen kreativnosti.
Ovi umovi vođeni logikom srednjoškolaca najčešće žele samo da budu prvi. Prvi talas najčešće je bezbolniji od ostalih jer sadrži samo kapisle koje će eksplodirati tek u drugom a napraviti pokolj u trećem.

Najčešći oblici komentara prvog talasa sadrže jednostavne stavove i sastoje se iz nekoliko reči.

Tuga.

Hit!!!

Srećica! <3

KURVA!

SMRT BOLESNICIMA - JUŽNA TRIBINA!

Drugi talas.

Klikni za uvećanje. Napomena: Drugi deo ovog komentara bio je toliko pun mržnje da nisam mogla da ga objavim.

Cunami. Do sada, vest je već polako uplovila u uzburkane vode internet okeana. Krv je privukla ajkule.

Komentari drugog talasa uzrokuju početni oblik Američkog sindroma, to jest želju da vrećama peska zagradite ulazna vrata i u njih uperite sačmaru, ubeđeni da će neki serijski ubica svakog časa da legne na zvono. Ili na "pošalji komentar dugme".

Naslov: Srednjoškolku (15) silovala petorica na plaži

Komentari?

Nije ni čudo. Šta je tražila sama na plaži?!

Ne valja to, pune gaće peska!

odvaLio bi je i ja neznam samo ja bi moro da budem prvi

Ko zna kako se obukla, drolja kao i sve današnje klinke.

Što niste napisali da je vest iz Hrvatske? Šta me boli kurac za tu kurvu. SRBIJA ČEKA ŠEŠELJA.

SMRT BOLESNICIMA I JUŽNOJ TRIBINI - SEVERNA TRIBINA '97

Ovo je pristojniji deo komentara. Ostali pozivaju na linč, ali ne silovatelja.


Često se pitam ko su ovi ljudi. Da li su nečiji roditelji, komšije, simpatije iz vrtića. Pomislim da je nemoguće da je neko toliko izopačen. Onda pročitam crnu hroniku i jedan deo mene vrišteći umre.

Treći talas.

Klikni za uvećanje

Poplava. Skoro da možeš da čuješ vredne stranačke botove kako u tami svojih soba kuckaju grupne SMS poruke i cirkularne mejlove. Organizuju se. Kreću u napad.

Ovi komentari obično stižu poslednji, nekada i čitav dan nakon ostalih. Šta ćeš, treba vremena da se sinhronizuju. Prepoznaćete ih po tonu koji kao da je ispao iz saopštenja PR-a. (čudna mi čuda).

Nesrećnim moderatorima ostaje samo da uzdahnu i istovetnih tridesetak komentara, koje su potpisali Mica, Cica, Gica (true story), sve odobri ili većinu zabrani, nakon čega sledi bonus - četvrti talas.

 Četvrti talas

Kanalizacija. Sav talog negativnih komentara sliva se u ovaj odvod. Svi, od trolova do internet filozofa, konačno su spazili ovu vest i imali vremena da se nadovežu na već postojeće baljezgarije.

To komentarima otkriva novu formu - esej.

Saga o Huanitu. (klik za uvećanje)

Puklo je.

Neopevani heroji bitke za internet, velikomučenici sajber prostora, nesrećne duše koje moraju da čitaju komentare polako dižu ruke u vazduh, podalje od miša. Gore im je, ponekad, čak i od švalera koji obavljaju najgori posao na svetu.
Da, internet moderatori bivstvuju raščerečeni između kofeinskog šoka i stalnog nervnog sloma. Slušaju isto što i psihijatri samo bez fensi kauča i mogućnosti da pacijentima daju sedativ. Umesto toga samo oni mogu da piju lekove izloženi manijacima koji svoje, očigledno, bacaju pod tepih. Tužno je to, znate...

Ako ukinu komentare, u nedostatku mesta na kome možemo da se oglasnimo, mi, savesni korisnici, parčencetom krede napisaćemo na obližnjem zidu:

Sačuvaj me bože spore pameti sa brzim internetom. 

Jedna vest na portalu, tiho će čamiti bez ijednog komentara. Biće vrlo kratka:

Nakon dugih i krvavih sukoba na granici zdravog razuma sa žaljenjem vas obaveštavamo da je Internet kapitulirao. 

Nažalost, to će samo značiti da su doktori učinili sve što su mogli.

Ipak, mislim da komentarisanje ne treba ukidati i da su domaći portali, na izvestan način, izuzetno hrabri što ga dozvoljavaju i trude se da manijake kriju daleko od nas. Pokazaću vam zbog čega sledeće nedelje.

Do tada - volela bih da vidim vaše komentare na ove komentare.

Read More