 |
| AH, STUDENTSKI DANI. |
Počela je poslednja nedelja mog školovanja i već...
Svrbi me indeks, koprca mi se
po džepu kao neka čudna veverica. Grebe. Hoće napolje.
„Uskoro diplomiraš“,
skiči malo govno korisno samo za ubijanje komaraca i poneki popust.
Pre
nego što, pak, i zvanično napustim one stolice koje odavno nisam grejala, moram
nešto da vam kažem.
Vama,
koji ste imali tu nesreću da budete mlađi od mene. Sve vas je manje. A biće još
gore jer buduće mame i tate uskoro
pažljivo savijaju avionske karte, trpaju ih u džepove jeftinih kaputa iz Depoa,
i sleću na neke aerodrome veće od zgrada svih onih ustanova u kojima su se ovde
školovali i vakcinisali protiv besnila. A besni su.
Na
život, na državu, na sebe, na roditelje koji nisu mnogo pre njih seli u avione,
na brodove, na magarce već ostali ovde. Da ih namagarče.
 |
Ostalo
je još nekoliko meseci do plaćanja ogromne sume novca da bi neko ištampao
nekada isečeno parče drveta, kvadratnog oblika sa nažvrljanim potpisom koji
zovu diploma.
Toliko je oštro da nije za igru, a papir maTsaaaan, da ni
akademsko dupe sa njim ne možeš da
obrišeš.
I
tako, uzmeš ga, a oni te gledaju onim blentavo ponosnim pogledom kao kada
napuniš osamnaest pa te pitaju da li se sad osećaš kao da si veliki.
A ti
klimaš glavom. Jes' evo, malopre si odjebao Donalda Trampa, seo u novi mlaznjak
i pijuckaš Kjanti sa stjuardesom u krilu.
Nije
vam pala u krilo. Ništa vam neće pasti u krilo. Imam očajne vesti za vas.
Vaši
roditelji, oni što su pevali Yugrupu sa gitarama u krilu i bedževima na
košuljicama što lepršaše na povetarcu, morali su da budu prokleto jaki i hrabri
da vas u ovom bednom izgovoru za državu donesu na svet.
To je
dobro. Znači da imate jake gene. A trebaće vam. Moraćete da budete jači,
đavolski jači od vaših matorih, ako mislite da makar i pomislite na decu.
Pripadam generaciji u kojoj na svaka dva meseca drug kaže da je dobio
tahikardiju, drugarica čir, cistu, holesterol kao dobar dan, nešto gore kao
laku noć.
U
našim godinama trebalo bi da idemo na letovanja, zimovanja, jedemo kesten pire
i citiramo Prevera. Ono malo mojih prijatelja što je još ovde ili radi, ili se
drogira, ili cvili za keš da se spremi da ode. Ne bi da rade.
Vi još niste
došli dotle. Nadam se da niste. Zato me, molim vas, slušajte. Nemate vremena.
Nemate
taj luksuz da kukate. Imate obavezu da ispunite svoje obaveze.
Ne mislim na
bacanje đubreta i prijave ispita, mislim na ono dete koje već sada mora da
misli o svojoj nerođenoj deci. Nije fer.
Znam da
nije fer da deca (jer, dođavola, i mi smo nečija deca) piju bensedine i tresu
se jer sa 20 sami sebi lupaju šamare kad prisanjaju stabilan posao i srećan
brak. Odrastaju a da nikada nisu bili mladi.
Većina
diplomaca oko mene kao da je unapred sahranila svoje živote, a sada tumara
okolo oko svog leša kao utvara i gleda ko je došao na sahranu. Otaljavaju dane,
bez bilo kakvog kompasa.
Prestali su da traže posao, ali odlično nalaze krivce.
Reći ću vam nešto šokantno – onog trenutka kada vam je svako kriv osim vas,
samo vi ste krivi.
Tada nije bitna ni država, ni to što se zapošljava preko
politike, rodbine ili kreveta nego to što vam je politika da živite od rodbine
i ne ustajete iz kreveta.
Koliko
njih je samo plakalo nad sajtovima fakulteta i stranicama za traženje posla?
Koliko abortiralo (u braku) jer ne može da izdržava (ne)željeno dete. I da je
jedan bilo bi previše, a bojim se da brojim.
Odaću vam jednu tajnu. Nikada
nisam pila lekove za smirenje. Nisam htela da se smirim. Niti sam plakala.
Nisam imala vremena.
Volontirala sam, pisala, radila, ponovo volontirala,
učila, učila, učila, čitala do granica ludila, pretrčala preko te granice da uzmem
optimizam pa jurila nazad da opet probam. Budite spremni na to.
Vucite
kao da vam život od toga zavisi, jer ZAVISI. I ne dozvolite sebi da se sa bilo
čim mirite – osim sa ovim:
Život,
onakav kakvim ga sada smatrate kad – tad će nestati. Sada, dok vi čitate ovo
Vreme vas drži za ramena spremno da vas zafrljači u ring, u kome je već krvi do kolena.
Slušam vas u prevozu, kao da
ga ne vidite. Ni Vreme, ni ring. Ni sebe.
 |
| OVO NIJE DOVOLJNO |
Učitelji
su ovlaš prihvatali vaša izmoljena opravdanja, mame i tate vam pravdale svaki kontrolni, prihvatali vam
izvinjenja, kuvani su vam ručkovi, prani sudovi, titrana vam jajca. I ako su.
Eto, gledajte na to kao poluvreme. Odmorili ste malo od hormonalne utakmice
koja vas je deganžirala u zrelost.
Nemojte
samo da mislite da će te imati pravo na tajmaut. Ne budite glupi. Pogrešili ste
sport.
Ovde ste u svakom meču kapiten, kod svakog problema sudija, pri svakom
penalu golman.
Nemate produžetke.
Zato,
molim vas, podignite ruke i odmaknite se od monitora i primaknite se prozoru.
Pogledajte ljude, svaki peti je nezaposlen, svaki osmi neprijavljen. Svaki je u
haosu.
I
zato, dok između posla, projekata, i prijatelja, uglavljujem vreme za
završavanje ispita, molim vas da shvatite da igramo na istom terenu.
Počnite
da se pripremate, nećete doveka sedeti na (u) klupi, a bila bi mi čast da
odigram jednu partiju sa vama.
Ovaj post je posvećen svima koji tek treba da izbiju iz detinjstva i razbiju pokoju iluziju, ali i mojim prijateljima, kolegama i članovima porodice koje svakodnevno gledam kako se lavovski bore kako njihova deca nikada ne bi saznala koliko se za njih žrtvuju i koliko im je teško.
Vi ste heroji. Drž'te se!
.jpg)
