Dan kada su mi rekli da možda umirem

Foto: Danimir

Trola još ne smrdi. Prazna je. Ovo joj je tek drugi krug od ujutru. Napolju mrak čuči u poluskoku, kao da ga je sramota što je još tu. Tek je prošlo šest. Nema gužve ni u Kneza Miloša. Nema ni svitanja. 

Naslonila sam se na vrata i ovlaš posmatram zgrade. Idem jednu stanicu, brzo do Kliničkog da zakažem pregled, do pekare, pa na posao. Imam vremena.  

Iz trole izlazi svih pet putnika. Svi idemo u istom pravcu. Skrivena od ljudi koji balave jastuke iza spuštenih roletni ka bolničkom krugu žuri nas petoro, ulivamo se u red koji ide ka Urgentnom, skrećemo. Tiho. Kao da smo kužni. 

Često radim od sedam i već sam navikla na prećutni sporazum onih koji su na ulici pre izlaska sunca – niko tu nije direktor, niti je krenuo na more. U šest se pešači samo iz muke. I hoda se brže, da se od one tišine ne čuju misli. A ja stvarno žurim. Jer moram do pekare. I na posao. 

Red u Kliničkom neobično mali i bučan. Razbudila ljude svetla. Raspričali se. Ako hoćete da zbližite Srbe, stavite ih pred neki šalter. Ubedljivo sam najmlađa.  Dvadeset tri godine. Pitaju me da li je tu za pulmologa. Jeste, kažem. Samo ja ne kašljem, jer mi nije ništa i samo mi treba lekarski dokaz da otkačim zabrinuto pokućstvo. Dočepala sam se onog staklenog proreza i tutnula papir.. Sestra ćuti. Gleda u mene, pa u uput.

- Ovo je vaše?

Ne mogu da verujem da nešto nije u redu. Tačno sam znala da će da zajebu. Jebem ti Srbiju.

- Moje.

- Morate hitno u ambulantu.

- Molim?

- Ambulanta, pulmološko, prođete pokretne stepenice. Sledeći.

Baka iza mene mi dobacuje čudan pogled. Marširam napadno jer tačno znam da je neka glupa greška i moraću opet u onaj isti red, i neću stići u pekaru i još ću da zakasnim na posao.

Ovde je šalter veći, oko njega je čekaonica. Polako se puni. Pružam papir nekoj ženi i već se mislim kako da zaobiđem kućno vaspitanje i budem neprijatna, jer svi kažu da u ovoj zemlji jedino to pali, a ja ću da zakasnim.

- Ovo je vaše? MA JOK, JA SAM OVDE REKREATIVNO.

- Moje.

- Sedite, prozvaćemo vas preko razglasa, a onda ćete kroz ona vrata, na merenja.

Kakva, bre, vrata, kakva merenja?! Već je osam, a ja moram u devet da budem u redakciji. Dobro, 'ajde, stvarno nije gužva i baš da vidim šta je ovo. Oko mene pominju spirometriju. Trudim se da ne delujem panično dok guglam svaki izraz koji čujem. Ne znam zašto, jer ja imam dvadeset i tri godine i meni nije ništa.

Dobro, malo sam se ugojila, ali radim za kompjuterom i bili su praznici. Pištanje. Ne znate koliko je vaše ime jezivo dok ga ne čujete sa bolničkog razglasa. Triput, jer meni, naravno, nije jasno na koja vrata da kucam. 

Sestra ih otvara i smešta me na stolicu. Stavlja mi nešto na prst. Merač pritiska koji izgleda kao spajalica. 

Vraća me u čekaonicu. Više nisam najmlađa i to me plaši. Prilazi mi plava sestra. Vrlo je ljubazna. Kaže da hitno siđem na rendgen pluća, sprat ispod. Više mi ništa nije jasno, ali snimanje će sigurno pokazati da mi nije ništa i moći ću da jedem. Skidam se i dolazim do doktora. Mlad je. Ubeđujem sebe da ne treba da mi bude neprijatno, isto kao što ubeđujem sebe da nisam gladna. Nalaz nosim kod specijaliste. Ponovo red. Ponovo razglas. Žena je trepnula kada me videla.

- Koliko imate godina?

Kažem umirujućim tonom, kao kada garantujete da su kola malo prešla. Sluša mi pluća.

- Gde vas boli?

Pokažem.

- Zamarate li se više u poslednje vreme? Više od vaših vršnjaka?

- Ne znam. Valjda ne. Malo sam vam forme.

- Hladno vam je?

Klimam glavom dok mi opet sluša pluća, nespremna za pitanje koje sledi.

- Da li je neko u vašoj porodici umro od srca?

 Kakvo sad srce. Pa radila sam rendgen pluća!

- Jeste.

Objašnjavam ko, kako i kad.

- A neko vaših godina?

- Da.

Nadam se da nisam zvučala onako kako mislim da jesam.

- Moramo da vam uradimo još neka ispitivanja.

- Ja se izvinjavam, ali već kasnim na posao. Znate, došla sam samo da zakažem pregled, a sada je već...

- Javite im da ne dolazite. Moglo bi da traje satima.

- Šta?

- Moramo da vam ispitamo srce.

U takvom trenutku ništa više nije bitno. Ni to što moram treći put da zovem firmu, ni to što znam da će neko morati da dođe iako mu je slobodan dan, ni to što sam svesna da sam se stresla. Čak više nisam ni gladna. Samo želim nekoga da pozovem. Da javim šta mi se dešava. Tek je deset, sigurno spavaju i nije pristojno. A treba biti pristojan. I zašto bih nekoga budila, kao da je nešto ozbiljno kada meni nije ništa.

Nije li?

Osećam se kao da me na stotinu ruku kotrlja kroz hodnike. Priključuju me na EKG. Sestra, mislim da je ovo sestra, mi se ohrabrujuće smeška. Ima talasastu plavu kosu i tople smeđe oči. Tupavo joj se kezim dok mi stavlja elektrode. Ohrabruje me. Priča o svojoj ćerkici koja je, eto, mojih godina. Štampač zvrči i izbacuje rezultate. Dok  brišem gel sa sebe, plava žena poziva doktorku. Specijalista me mirno gleda. Bezizražajno.

- Dobro. Otići ćete da vam odrade eho srca i krvnu sliku. Naglasiću da je hitno.

Doktorka je prijatna ali to jedva registrujem. Ne znam kako sam ustala. Nespretno skupljam kaput i torbu. Neko mi pridržava vrata i pridiže šal koji se vukao po podu.

- Ti si ovde sama, pita me ona ljubazna sestra.

Klimam glavom i meškoljim se. Nisam lepo obrisala gel. Gleda me na trenutak.

- Hajde sa mnom. Odvešću te na preglede. Piše da je hitno, ali umeju da prave problem.

Osećam neopisivu potrebu da je zagrlim. Kaskam za njenim mantilom kroz gužvu. Ljudi se tiskaju u neodređenom žamoru. Hodnici mirišu na natopljene kapute pacijenata koji prolaze. 

Izbili smo na glavni ulaz. Desno od šaltera za prijem čuči mala prodavnica. Imaju sve i svašta. Iz čista mira žena zastaje pored nje.

- Vidiš onu sliku? Devojka u crvenom koja nosi kišobran.

Zatečena, prelazim pogledom proizvode. Vidim, kažem joj.

- Jel da da je lepa slika? Razmišljala sam da je kupim. Kada sam bila mlađa stalno sam slikala, ali su mi rekli da od toga ne može da se živi. Počeću ponovo. Samo čekam da odem u penziju.

- Nemojte da čekate.

- Izvnite?

- Ako to volite, počnite odmah. Ja tako ceo život želim da odem u Irsku. Nekoliko puta sam skupljala pare i trošila ih na gluposti. Puknu patike, pozovu me na more, iskrsne nešto. Nisam otišla ni do Lazarevca. A sada...

- Još ste vi mladi. Ali u pravu ste. Da znate, možda i kupim tu sliku. Baš ću da probam da je precrtam. Šta ima veze, ko da će neko da zna. Evo, stigli smo.

Pozdravila se sa osobljem i uvela me unutra.

- Kada završite siđite do doktorke, a onda odmah idite da jedete nešto, mnogo ste bledi, dobacila je.

Oprostile smo se pogledom. Htela sam još nešto da joj kažem, da se nekako zahvalim ali već je sišla niz stepenice. Odjek klompi odao je da je strčala. Draga neka žena.

U skučenoj sobi nekoliko doktora slušalo je zvuk mog srca kako odzvanja sa ekrana. Zaključili su da dobro radi. I da je lepo. Ispostavilo se da nije ništa ozbiljno. Ipak ne umirem. Barem ništa brže nego inače.

Noseći hrpu papira ubačenu u savijeni snimak pluća ustremila sam se ka izlazu iz Kliničkog centra.

Prolazila sam onu malu prodavnicu. Pogledom sam prešla preko štanda tražeći sliku. Nije je bilo. 

Read More

Sneg i sedam patuljaka!

PREKIDAMO OBEĆANI POST O ISPITIMA ZBOG VANREDNE VESTI.

PAO SNEG.

ZIMI!

Oprostite, gospon Dizni, jel ovde kasting za Snežanu?

Po prevazilaženju šoka, nastaviti čitanje.

Postoji mnogo stvari u životu koje nam ukazuju na tok vremena.
Satovi.
Rokovi trajanja.

Fine čike sa kaznom za parkiranje.

No, znamo da smo odrasi kada...

PLEKO BLDA, PLEKO BLEGA I DEEEBELOG SNEGA!

...zamenimo sa...

SNEEEEG JE OOPET SNEŽANAAA!

Smejemo se sve tiše, kašljemo bučnije, i zaljubljujemo se tužnije.

Postali smo valuta. Ona koju menja svet u menjačnici života.

A tamo je kurs retko povoljan.

Dok smo pre, jedva čekali da isve izbacimo i dobijemo svoju sobu i svoj krevet, sada molimo Boga da nešto u ta dva ubacimo. 

A onda se iz tog kreveta odbacimo i vidimo...sneg.

Kako smo to pre videli?

NIKADA ME NEĆETE PRESTIĆI!

Kako to sada vidimo...

NIKADA, NIGDE, NEĆU STIĆI!

I dok smo se pre, zbog snega, osećali kao džinovi, sada se osećamo kao zatrpani, Deda Mrazovi, patuljci, kojima je jedini poklon astronomski račun za struju. 

Dakle, dragi moji, evo vam sedam stadijuma (i patuljaka), po kojima se zavejan čovek poznaje!

Sve je počelo, tako što je, jedne zvezdane noći, pao sneg...

PRVI STADIJUM

SREĆKO

Sneg, jeboteeee, sneeeeeg!  Fuck yeah!

Prvi i najbezazleniji stadijum. 
Ležimo u krevetu, jorgan šuška oko nas.
Budimo se iz blaženog polusna. Mrzimo i i sebe i ceo beli svet.
Kad ono. Dok smo mi sanjali sarmu na biciklu, svet stvarno postao beo!
Sneg.
Napadao, leda mu njegovog! Čak i onaj crni komšijin Yugo izgleda kao Ferari!

Dok toplota spava negde na drugoj hemisferi, u nama se nešto budi. Katapultira nas nazad u detinjstvo.
U grudvanje ispred škole i masovno sedenje na radijatoru, posle velikog odmora.

Iskeženi gledamo kroz prozor, duboko uvereni da će, za prvim snegom, uslediti ogromne, pozitivne promene u našem životu. 
Nismo sigurni zašto, ali smo srećni.
Ritualno kuvamo toplu čokoladu, vino ili rakiju,  sve pevušeći "Let it snow, let it snow. let it snooow!" 
Istrčavamo na sneg, kao što gladijatori uskaču u arenu - neustrašivo i slabo oklopljeni. 
Razmišljamo, manje - više ovako: Sneg je dobar, sneg je naš prijatelj. 
I kao u neke prijatelje, skroz se zaljubimo u njega. Hoćemo da se valjamo po njemu i kikoćemo se kada god ga vidimo. Dok nas ne po(za)jebe.
Posle čega nastaje sledeći stadijum. 

Neki šmrču kokain, meni će i sneg da naplate!

Ne mogu da kinem. Ne mogu da kinem. Jbt, ne mogu da kinem!
Nećeš ni moći. Sve dok drhtavim rukama ne budeš sipao vreo čaj.
Tad ima da ga ispališ kao klinka prvi dejt.

Sav spržen, psuješ i sneg i sebe i Milford i gravitaciju.

Ko te, bre, terao na onaj kijamet!
Industrija papirnih maramica da ti pošalje zahvalnicu! Sam si im utrostručio promet! 
A kako je krenuo moraće i Perfex! Prećićeš na toalet papir.
Stojiš kao posran golub.

Ako se sagneš, iz njuške kreće česma, ako pogledaš ka svetlu, ispaljuješ rafale.

No, i dalje se ne predaješ. Nije kao da imaš upalu pluća. Još.

Naoružavaš se Fervexom, čajem od nane i ćebetom i odbijaš da budeš obeshrabren.
Umesto toga...

Sine, budi se - ručak!

POSPANKO

Putevi zavejani, problemi -zajebani, idioti - prevejani...Fuck this, ja ne izlazim iz kreveta!

Zimski san - jer medvedi znaju zašto!

Ona ideja ako neće breg Muhamedu, važi do nekih minus deset. Ma šta neće? Ima da dođe!
Dovlačiš u sobu slatkiše, filmove i drugove. 
Ako neko želi da te vidi, zna gde si. Four square, u samo jednom kvadratu.
Preciznije - u krevetu.
Masterovao si balansiranje poslužavnika i lap - topa na kolenima. I to istovremeno!
S obzirom na to da ti se ne ugrađuje kateter, vezuješ kabl radijatora oko struka i vučeš ga za sobom do WC-a.

Spopao te Hefneritis! Gde god da kreneš ideš u bade mantilu!
Ležeš u četiri, budiš se oko dva. Još malo da se uspavaš i beli dan videti nećeš!

Kao da ti sneg pada i po kapcima, postaju tri tone teži.

Učaurio si se u svom malom svetu. Lepo ti je. Spavaš. Ipak, sve česće sanjaš leto.

STIDLJIVKO

Toliko si se usedeo u svom stanu da si zaboravio kako se vezuju pertle.
Kada god ustaneš iz kreveta, zbunjeno gledaš u krater koje je tvoje, utrutovano dupe napravilo.

Ljudski kontakt ti je postao stran.

Obavljaš ga jedino kroz lajkovanje i fejvovanje tuđih rečenica.
Dopisivanje je već ozbiljna socijalizacija.

Ne izlazis iz pidžame, stare trenerke i džinovskih papuča.

Kada neki, zalutali, komšija i svrati, kriješ se od njega kao od psiho - bivše.

Često sa istim učinkom.

Bled kao vampir, padaš u iskušenje da izbaciš sva ogledala.
Poslednji put kada si video sebe ovako neočešljanog i natrontanog začudio si se kako te tvoji i dalje hrane.
Verovatno su počeli da te smatraju za kućnog ljubimca.
Nadaš se da nisu. Tada bi te možda prošetali a to već, ne bi preživeo.

Greetings earthlings! 

UČA

Konačno se desilo.
Svo ono pospano, čajevima indukovano kijanje ti je udarilo u glavu!
Predao si se.
Sam u svojoj pećini okovanoj ledom, iscrpeo si sve druge vidove zabave.
Seo si da učiš.
Nema dalje.
Sada je ozbiljno.
Zapravo si otvorio knjigu.
Listaš one, nesrećne strane, sve ubeđujući sebe da ćeš tako postati srećan.
Tvoji su, mučenici, javili i široj i užoj familiji da im se dete opametilo!
Avaj, kako su svi od tvoje baba Mirke do njene drugarice iz osnovne napravili Fejsbuk i Tviter,i naprosto te obožavaju, filozofija post moderne će morati da čeka drugi rok. Kako je krenulo - junski.

Šta me gledaš? Šta.me.gledaš?

LJUTKO

Prvo si se tresao od hladnoće, onda si tresao nos a sada se treseš od besa.

Dokle, bre, više majku mu DOKLE?

Što bi rekao onaj klip - ovo belo govno i dalje pada!

Ponestaju ti zalihe! Pre ili kasnije ćeš morati među svet!

Počeo si da se raduješ kada ti kažu da prevoz kasni jer to znači da, zapravo, ide!

Kako ti je jedino kretanje bilo rastojanje od kreveta do punjača za mobilni, imaš ozbiljnu potrebu da se isprazniš!

Da odeš napolje?

Ma, sada sz i pingvini u skafanderima! Ne. Odlučuješ da ostaneš u domu svome.

Počinje američki horor film sa tvojom porodicom u glavnoj ulozi.

Sve te nervira. 

Lagano, filmski, pomeraš zavesu i studiozno mračiš sneg.

Čim neko završi sam u sobi sa tobom počinješ da režiš.

Svima redom objavljuješ da ne možeš više i odlaziš da cviliš pored peći.

Učlanio si se u pet grupa - "Ja mrzim zimu" i tri grupe "<3 Plaža, more, leto" i ponosni si osnivač stranice "Grtal'lca.com". 

Dok ti poslednji racionalni atom snage odumire, lajkuješ sopstveni status. 

To je, ujedno, dokaz da si stigao do sedmog, najgoreg stadijuma.

TUPKO

Svi prethodni stadijumi obrušili su se na tebe kao NATO na naftu.

U isto vreme kijaš, kašlješ, klikćeš, kuckaš, kukaš i krckaš čips, kokice i nerve.

Ako ti neko i ne zazvoni, ne otvaraš. Tebi je odzvonilo.

Obučen u bade mantil, proglašavaš sebe za Napoleona trećeg, predsednika Severnog Pola i počasnog Džedaja i tumaraš po kući sa praherom pod miškom naizmenično govoreći - salama i - fikus!

Unezvereno menjaš programe na TV-u, u potrazi za bilo čim novim.

Uzalud, odgledao si već pet dnevnika u kojima je glavna vest reč-koja-se-ne-sme-izgovoriti-a-i-dalje-pada. Ako ponovo budeš odgledao reprizu neke serije, postaćeš serijski - ali ubica.

A, ako si muško...

Devojka ti je ostala zavejana u onom njenom pizdovcu. 

Kuka kako joj ova hladnoća isušuje kosu, lice i želju za životom.

Ako si žensko, ne pada ti na kraj pameti da po ovom haosu ideš do njega.

Neka gleda porniće kao sav normalan svet.

Bitno je da ti uopšte nisi poludeo.

Uostalom, ionako će skoro salama, zar ne?

Fikus.

Eeeeto.

Uglavih ovo između ispita.

Nadam se da vam se sviđa ovako spljeskano.

Gde ste se prepoznali?

I, da, ako jeste, kliknite preko share dugmeta dole levo.

Ugrejte ga malo.

Baj - baj!

Read More