Evo kako je čovek krenuo na pijacu i slučajno srušio dva predsednika

Foto: Jim Reeves/Flickr

Svako jutro jedan bednik, siromah i odrpani pas stavljao bi džak bezvrednog tereta na svoja ramena. Navikao je da ga gledaju tako. U cik zore bešumno je žurio ulicama da prestigne afričko sunce dok mu se ne ustremi iznad glave. Nosio je hranu, a bio je gladan. Gricnuće tek toliko da preživi. Sve ćutke.

Neke oči naprosto naviknu da ne plaču. Oguglaju na muku i puštaju je da sedi pored njih netremice gledajući kada će ponovo da napadne. A on je muku dobro poznavao. Otac mu je umro kada je imao samo tri godine, ali on je bio odlučan da živi. Grizao je. Krenuo u školu, samo da bi je napustio kao desetogodišnjak. Nije imao ko drugi da hrani petoro braće i sestara. 

I tako, preumoran na trotoar, tegleći džakove, iznova i iznova, Niko nije obraćao pažnju na njega dok je teglio svoj bezvredni teret do gradskog trga. To će se uskoro promeniti, ali na početku tog dana, bio je samo prodavac voća koji nema ništa osim odrpane odeće i prkosnog srca ogrubelog od života na granici siromaštva, živaca i ljudske izdržljivosti. 

Selendra o kojoj će brujati metropole Foto: Flickr

Spustio bi džakove na svoje mesto i čekao da se gradić Sidi Buzid probudi, a onda bi po ceo dan kroz vazduh koji titra od vreline pogledom pratio prolaznike. Hoće li zastati, kupiti bar jednu jabuku? Neki su mu odmah prilazili, ali njih nije čekao. Znali su - siromašnima, sapatnicima, nije naplaćivao. Zato je on, čovek bez završene škole, sestri plaćao fakultet. I svakog meseca delio 140 dolara svojoj velikoj porodici, sanjareći o kamionetu koji bi umesto njegovih kostiju prenosio teret. A onda bi naišla tuniska policija. Sirotani bi se razbežali. Znali su šta sledi. Uniformisana banda ga je maltretirala. Ponižavala. Plenila mu ono malo proizvoda koje je prodavao za crkavicu. Bili su okrutni - nije im davao pare za mito, jednostavno,  nije ih imao.

U  jutro desetog decembra 2010. policija je stala pred mršavog trgovca poslednji put.

Prema nekim izvorima, odmah su počeli da ga vređaju, oduzeli su mu elektronsku vagicu, oteli voće i pretukli ga. Ležao je na prašnjavom pločniku. Čovek koji je navikao na malo, sveden je ni na šta. Očajan, krvav i ponižen otrčao je do guvernera da zamoli za pomoć. Ovaj je odbio da ga vidi. Samo sat vremena nakon što je poslednji đon prestao da ga šutira, mladić poliven benzinom stajao je ispred zgrade opštine. Sa svim bolom teškog bitisanja dugog 27 godina momak je vrisnuo „Kako mislite da ovako živim?“ i prineo šibicu. Nije zapalio samo svoje benzinom pokvašeno telo. Zapalio je svet.

Poznanici su ga iz milošte zvali Basbusa, ali svet je naučio njegovo pravo ime - Muhamed Buazizi - čovek koji je započeo Arapsko proleće.

Buazizi je preživeo sa jezivih 90 odsto opečene kože. Četrnaest dana on je u agoniji premeštan iz bolnice u bolnicu. Što veće interesovanje – to bolja nega. Napokon, kraj njegove postelje završio je i tadašnji predsednik Tunisa Zin Abidin Ben Ali. Nekoliko dana kasnije, Basbusa je umro. 

Na sahrani je bilo preko 5. 000 ljudi. Mnogo više izašlo je na ulice.

Isti onaj predsednik koji je sakupljao jeftine političke poene kraj Buazizijeve samrtničke postelje brzo se pakovao i bežao iz zemlje. Završio je u Saudijskoj Arabiji, a njegovoj vladavini dugoj 23 godine došao je kraj. Buazizija je magazin „Tajm“ proglasio čovekom godine, a „Indipendent“ jednim od deset ljudi koji su promenili svet. Malo su pogrešili u obliku glagola. Niji ga promenio, menja ga i dalje.

Neredi besne širom zemlje

Verter efekat: Ljudi gore kao buktinje

Primer trgovca voćem koji je uzdrmao naciju izazvao je opasan trend – na desetine mladih ljudi pošlo je njegovim stopama. Zamislite očaj, samo zamislite očaj, koji može da natera čoveka da upali vatru koja mu proždire meso. Samospaljivanja siromašnih ispred zgrada državnih institucija u arapskom svetu postala su strašan otpor, ali su ozbiljne posledice očajnici najčešće zadavali sebi samima. Incidenti su zabeleženi i u  Evropi, na Siciliji i u Amsterdamu, oba sa smrtnim ishodom i malim posledicama po režim.

A onda je došao red na Egipat. Abdu Abdel Molein Džafar (49) samospalio se ispred zgrade Egipatskog parlamenta i dodatno osnažio revolt koji je pokrenuo ogromne proteste koji su doveli do smene tamošnjeg predsednika Hosnija Mubaraka. Neredi u Egiptu i dalje traju. A vatra ima gadnu naviku da se širi.

Jedna šibica - hiljadu požara

Muhamed Buazizi je sanjao da će kupiti kamionet kako bi mogao da prevozi voće, ali nije mogao ni da pretpostavi da će njegova pobuna putovati mnogo dalje nego što bi on ikada mogao. Protesti protiv raznih problema od korupcije do prava žena zakucali su na vrata mnogih skupština, a broj zemalja zahvaćenih talasom bunta i dalje raste.

Socijalni tornado zvani Arapsko proleće već je srušio dva predsednika a tutnjio je državama u regionu noseći sve pred sobom, ostavljajući trag pustoši, razaranja i ekonomsko – političkih previranja. Gorelo je tlo od Indije, preko Grčke, Jermenije, Maldiva, Kine, a onda... Iz kolevke bede i prenaseljenosti bunt se izrodio i prerastao u nešto još opasnije jer – doputovao je na američko tlo.

„Mi smo 99 odsto“

Prašnjavi ljudi širom sveta digli su prašinu. Odrpani, znojavi od potplaćenih poslova. Delovali su baš onako kako smo navikli. Obična lica u emisiji „Bez komentara“ koja viču nešto na zbrzanim jezicima. Protest se širio. Očekivano, neredi su izbili u Argentini, Boliviji i Meksiku. A onda – eksplozija. Arapsko proleće je stiglo u Sjedinjene Američke Države.

Ulickani „leksusi“ i najnovije krpice iz „Mejsisa“ ustupili su mesto uzavrelim diskusijama o bankarskim korporacijama i brutalnom kapitalizmu. Buazizi se spalio ispred guvernerove kancelarije malenog grada. Na hiljade Amerikanaca pohrlilo je pred kancelariju epicentra svetske moći – ofanziva je počela. Okupiran je Vol Strit.

Na hiljade ljudi čiji su kamioneti prevozili mnogo vrednije stvari od Buazizijevog voća – beskrajne redove proizvoda plaćenih parama uzetih na kredit, pobunilo se. Ljudi svih etničkih pozadina ujarmljeni modernim ularima kreditnih zajmova izabrali su da zaborave nesuglasice oko vere, porekla i košenja travnjaka. Zajedno činili su „vojsku“ kakvu Amerika nije videla još od građanskog rata – činili su „99 odsto“.

Protest protiv nasilja u Nišu Foto: Twitter

A onda - Srbija

Sećate li se? Bila je nedelja 5. Jul 2013. godine, temperatura je iznosila 19 stepeni Celzijusa, bilo je pretežno oblačno i duvao je umeren severozapadni vetar - čudna vremenska prognoza ako znamo da je za taj dan najavljeno Srpsko proleće.

Kao da je saharski pesak koji je nekoliko dana pre toga prekrio ulice Beograda najavio promene u našim domaćim dinama. Slojevi korupcije koji su se godinama formirali erozijom društva konačno su počeli da se odronjavaju, a njihovo posrnuće, kao i uvek, sručilo se na leđa dronjavih. Na narodne karavane žedne nade i željne svega. Samo što je nada trasama Azije i Afrike na diskretan način zakucala na vrata domaćih medija i našla jatake u nardonoj svesti. Barem je tako izgledalo. Za trenutak, delovalo je kao da će se i Srbija priključiti „Arapskom proleću“. Kakva greška.

Bes je prešao kontinente mostovima novih komunikacija, a ti se mostovi, kao što se pokazalo, brzo podižu ali teško prelaze.

Građani Srbije su tog petog jula preko društvenih mreža pozvani na Opštenarodni protest protiv svega. Odziv je bio poražavajuć, ali i dalje bolji od broja onih koji su u subotu u prestonici izašli na protest protiv nasilja. Na trgove Niša izašlo je oko sedam hiljada ljudi, Novi Sad je digao glas, „lenji“ Crnogorci i „glupi“ Bosanci trčali su pred zgrade Vlade. U međuvremenu, u Beogradu je protestvovalo troje ljudi. Nije izostanak mitinga to što je poražavajuće.

Ostrašćeno jurišanje na štitove mnogim navedenim zemljama donelo je krvavo proleće, sušno leto, depresivne jeseni i ledene ekonomske zime. Protesti ništa ne rešavaju, još manje to radi nasilje. Ipak, večito rastavljena Srbija nije mogla da se sastavi ni na protestu protiv nasilja. Bila je zauzeta. Nosila je svoje džakove. Svakog dana. Ćutke.

Read More

Dan kada su mi rekli da možda umirem

Foto: Danimir

Trola još ne smrdi. Prazna je. Ovo joj je tek drugi krug od ujutru. Napolju mrak čuči u poluskoku, kao da ga je sramota što je još tu. Tek je prošlo šest. Nema gužve ni u Kneza Miloša. Nema ni svitanja. 

Naslonila sam se na vrata i ovlaš posmatram zgrade. Idem jednu stanicu, brzo do Kliničkog da zakažem pregled, do pekare, pa na posao. Imam vremena.  

Iz trole izlazi svih pet putnika. Svi idemo u istom pravcu. Skrivena od ljudi koji balave jastuke iza spuštenih roletni ka bolničkom krugu žuri nas petoro, ulivamo se u red koji ide ka Urgentnom, skrećemo. Tiho. Kao da smo kužni. 

Često radim od sedam i već sam navikla na prećutni sporazum onih koji su na ulici pre izlaska sunca – niko tu nije direktor, niti je krenuo na more. U šest se pešači samo iz muke. I hoda se brže, da se od one tišine ne čuju misli. A ja stvarno žurim. Jer moram do pekare. I na posao. 

Red u Kliničkom neobično mali i bučan. Razbudila ljude svetla. Raspričali se. Ako hoćete da zbližite Srbe, stavite ih pred neki šalter. Ubedljivo sam najmlađa.  Dvadeset tri godine. Pitaju me da li je tu za pulmologa. Jeste, kažem. Samo ja ne kašljem, jer mi nije ništa i samo mi treba lekarski dokaz da otkačim zabrinuto pokućstvo. Dočepala sam se onog staklenog proreza i tutnula papir.. Sestra ćuti. Gleda u mene, pa u uput.

- Ovo je vaše?

Ne mogu da verujem da nešto nije u redu. Tačno sam znala da će da zajebu. Jebem ti Srbiju.

- Moje.

- Morate hitno u ambulantu.

- Molim?

- Ambulanta, pulmološko, prođete pokretne stepenice. Sledeći.

Baka iza mene mi dobacuje čudan pogled. Marširam napadno jer tačno znam da je neka glupa greška i moraću opet u onaj isti red, i neću stići u pekaru i još ću da zakasnim na posao.

Ovde je šalter veći, oko njega je čekaonica. Polako se puni. Pružam papir nekoj ženi i već se mislim kako da zaobiđem kućno vaspitanje i budem neprijatna, jer svi kažu da u ovoj zemlji jedino to pali, a ja ću da zakasnim.

- Ovo je vaše? MA JOK, JA SAM OVDE REKREATIVNO.

- Moje.

- Sedite, prozvaćemo vas preko razglasa, a onda ćete kroz ona vrata, na merenja.

Kakva, bre, vrata, kakva merenja?! Već je osam, a ja moram u devet da budem u redakciji. Dobro, 'ajde, stvarno nije gužva i baš da vidim šta je ovo. Oko mene pominju spirometriju. Trudim se da ne delujem panično dok guglam svaki izraz koji čujem. Ne znam zašto, jer ja imam dvadeset i tri godine i meni nije ništa.

Dobro, malo sam se ugojila, ali radim za kompjuterom i bili su praznici. Pištanje. Ne znate koliko je vaše ime jezivo dok ga ne čujete sa bolničkog razglasa. Triput, jer meni, naravno, nije jasno na koja vrata da kucam. 

Sestra ih otvara i smešta me na stolicu. Stavlja mi nešto na prst. Merač pritiska koji izgleda kao spajalica. 

Vraća me u čekaonicu. Više nisam najmlađa i to me plaši. Prilazi mi plava sestra. Vrlo je ljubazna. Kaže da hitno siđem na rendgen pluća, sprat ispod. Više mi ništa nije jasno, ali snimanje će sigurno pokazati da mi nije ništa i moći ću da jedem. Skidam se i dolazim do doktora. Mlad je. Ubeđujem sebe da ne treba da mi bude neprijatno, isto kao što ubeđujem sebe da nisam gladna. Nalaz nosim kod specijaliste. Ponovo red. Ponovo razglas. Žena je trepnula kada me videla.

- Koliko imate godina?

Kažem umirujućim tonom, kao kada garantujete da su kola malo prešla. Sluša mi pluća.

- Gde vas boli?

Pokažem.

- Zamarate li se više u poslednje vreme? Više od vaših vršnjaka?

- Ne znam. Valjda ne. Malo sam vam forme.

- Hladno vam je?

Klimam glavom dok mi opet sluša pluća, nespremna za pitanje koje sledi.

- Da li je neko u vašoj porodici umro od srca?

 Kakvo sad srce. Pa radila sam rendgen pluća!

- Jeste.

Objašnjavam ko, kako i kad.

- A neko vaših godina?

- Da.

Nadam se da nisam zvučala onako kako mislim da jesam.

- Moramo da vam uradimo još neka ispitivanja.

- Ja se izvinjavam, ali već kasnim na posao. Znate, došla sam samo da zakažem pregled, a sada je već...

- Javite im da ne dolazite. Moglo bi da traje satima.

- Šta?

- Moramo da vam ispitamo srce.

U takvom trenutku ništa više nije bitno. Ni to što moram treći put da zovem firmu, ni to što znam da će neko morati da dođe iako mu je slobodan dan, ni to što sam svesna da sam se stresla. Čak više nisam ni gladna. Samo želim nekoga da pozovem. Da javim šta mi se dešava. Tek je deset, sigurno spavaju i nije pristojno. A treba biti pristojan. I zašto bih nekoga budila, kao da je nešto ozbiljno kada meni nije ništa.

Nije li?

Osećam se kao da me na stotinu ruku kotrlja kroz hodnike. Priključuju me na EKG. Sestra, mislim da je ovo sestra, mi se ohrabrujuće smeška. Ima talasastu plavu kosu i tople smeđe oči. Tupavo joj se kezim dok mi stavlja elektrode. Ohrabruje me. Priča o svojoj ćerkici koja je, eto, mojih godina. Štampač zvrči i izbacuje rezultate. Dok  brišem gel sa sebe, plava žena poziva doktorku. Specijalista me mirno gleda. Bezizražajno.

- Dobro. Otići ćete da vam odrade eho srca i krvnu sliku. Naglasiću da je hitno.

Doktorka je prijatna ali to jedva registrujem. Ne znam kako sam ustala. Nespretno skupljam kaput i torbu. Neko mi pridržava vrata i pridiže šal koji se vukao po podu.

- Ti si ovde sama, pita me ona ljubazna sestra.

Klimam glavom i meškoljim se. Nisam lepo obrisala gel. Gleda me na trenutak.

- Hajde sa mnom. Odvešću te na preglede. Piše da je hitno, ali umeju da prave problem.

Osećam neopisivu potrebu da je zagrlim. Kaskam za njenim mantilom kroz gužvu. Ljudi se tiskaju u neodređenom žamoru. Hodnici mirišu na natopljene kapute pacijenata koji prolaze. 

Izbili smo na glavni ulaz. Desno od šaltera za prijem čuči mala prodavnica. Imaju sve i svašta. Iz čista mira žena zastaje pored nje.

- Vidiš onu sliku? Devojka u crvenom koja nosi kišobran.

Zatečena, prelazim pogledom proizvode. Vidim, kažem joj.

- Jel da da je lepa slika? Razmišljala sam da je kupim. Kada sam bila mlađa stalno sam slikala, ali su mi rekli da od toga ne može da se živi. Počeću ponovo. Samo čekam da odem u penziju.

- Nemojte da čekate.

- Izvnite?

- Ako to volite, počnite odmah. Ja tako ceo život želim da odem u Irsku. Nekoliko puta sam skupljala pare i trošila ih na gluposti. Puknu patike, pozovu me na more, iskrsne nešto. Nisam otišla ni do Lazarevca. A sada...

- Još ste vi mladi. Ali u pravu ste. Da znate, možda i kupim tu sliku. Baš ću da probam da je precrtam. Šta ima veze, ko da će neko da zna. Evo, stigli smo.

Pozdravila se sa osobljem i uvela me unutra.

- Kada završite siđite do doktorke, a onda odmah idite da jedete nešto, mnogo ste bledi, dobacila je.

Oprostile smo se pogledom. Htela sam još nešto da joj kažem, da se nekako zahvalim ali već je sišla niz stepenice. Odjek klompi odao je da je strčala. Draga neka žena.

U skučenoj sobi nekoliko doktora slušalo je zvuk mog srca kako odzvanja sa ekrana. Zaključili su da dobro radi. I da je lepo. Ispostavilo se da nije ništa ozbiljno. Ipak ne umirem. Barem ništa brže nego inače.

Noseći hrpu papira ubačenu u savijeni snimak pluća ustremila sam se ka izlazu iz Kliničkog centra.

Prolazila sam onu malu prodavnicu. Pogledom sam prešla preko štanda tražeći sliku. Nije je bilo. 

Read More

Ovo portali kriju od vas: Potresna sudbina "malog Edina"

Konačno se desilo – polusvet je ućutkao ceo svet. Tog dana, više nego mnogih drugih, bilo me je sramota.

Sve je počelo tako što je majka malog Edina celu noć plakala. Plakala je i celo jutro i narednog dana. Grcala je.

Nije plakala kada su joj rekli da Edin neće moći redovno u školu. Suzu nije pustila kada ga je odvela kod frizera i rekla "na nulu". Ćutala je čak i kada su joj rekli da sinčić ima leukemiju.

Ipak, sada je jecala. Jecala je kao nikad u životu.

Tog jutra komšinica joj je rekla da njen Edin, koji je tako tužno ugasio svećice na peti rođendan, zaslužuje da umre.

Njen muž ga je, za to vreme, ismevao jer je ćelav. Svi drugovi su mu se smejali.

Nakon toga, postalo je još gore.

Priključio se i neki prolaznik sa opaskom da muslimani treba da pocrkaju.

Njegova kuma je okrivila Edinove roditelje što su dete hranili ko zna kako, jer da nisu, ne bi dobilo rak.

Ljudi na ulici su je pljuvali iza leđa jer je farbana plavuša.  Kako baca pare na to kad joj dete umire?

Onda se oglasio i neki Janko koji je pozvao sve koji vide Edina da mu kažu da ode iz Srbije koja nije dužna da mu plaća lečenje.

Javili su se i roditelji dece koja se ne zovu Edin nego Srboljub i Jefimija da kažu kako njihova čeda treba da budu lečena pre Edina. On je tiho, ne želeći ikome da smeta kopneo i ćutao. Drugi su pričali.

 Komšinica se sve vreme dok je majka molila ljude za razumevanje drala kako je Partizan bolji od Zvezde a njen sin je, usred pitanja majke o hemoterapiji, počeo da pominje Džastina Bibera. 

Edin je umro.

Niko me nije video kako se tresem. Ali, da, bilo me je sramota.

Nije pomoglo što sam sebi tri puta ponovila da ću ih sve ućutkati i da su u pitanju samo komentari na internetu.

A internet je pun bolesnika kakve ne možete ni da zamislite.

Volela bih da vam kažem da Edin ne postoji. Edina ima na stotine a nečijih komšija, kolega i rođaka koji su pisali ovakve gadosti na internet portalima ima na hiljade. 

Sve opaske koje su vas malopre zgrozile delovi su pravih komentara na slične vesti. Sajtovi ih zabranjuju ali oni, iz dana u dan, sve više zastranjuju. Do te mere da su neki od najpopularnijih internet portala u potpunosti ukinuli komentare u pokušaju da se odbrane od sajber manijaka. O ovoj temi vrlo zanimljivo piše nedeljnik "Vreme". , ali ja ću vam pokazati nešto malo drugačije. Pokazaću vam od kakvog pljuska gadosti vas svakodnevno štiti adminski kišobran.


Još dok kucam vest počinje da mi poigrava nozdrva. Vremenom kao pustinjski glodar razviješ mogućnost da se podigneš na zadnje šapice i onjušiš nadolazeću oluju. Ona obično izgleda ovako.

Manijaci: The rising.

Prvi talas.

U prvom talasu su najčešće kratki komentari koji, u zavisnosti od autora, imaju različit stepen kreativnosti.
Ovi umovi vođeni logikom srednjoškolaca najčešće žele samo da budu prvi. Prvi talas najčešće je bezbolniji od ostalih jer sadrži samo kapisle koje će eksplodirati tek u drugom a napraviti pokolj u trećem.

Najčešći oblici komentara prvog talasa sadrže jednostavne stavove i sastoje se iz nekoliko reči.

Tuga.

Hit!!!

Srećica! <3

KURVA!

SMRT BOLESNICIMA - JUŽNA TRIBINA!

Drugi talas.

Klikni za uvećanje. Napomena: Drugi deo ovog komentara bio je toliko pun mržnje da nisam mogla da ga objavim.

Cunami. Do sada, vest je već polako uplovila u uzburkane vode internet okeana. Krv je privukla ajkule.

Komentari drugog talasa uzrokuju početni oblik Američkog sindroma, to jest želju da vrećama peska zagradite ulazna vrata i u njih uperite sačmaru, ubeđeni da će neki serijski ubica svakog časa da legne na zvono. Ili na "pošalji komentar dugme".

Naslov: Srednjoškolku (15) silovala petorica na plaži

Komentari?

Nije ni čudo. Šta je tražila sama na plaži?!

Ne valja to, pune gaće peska!

odvaLio bi je i ja neznam samo ja bi moro da budem prvi

Ko zna kako se obukla, drolja kao i sve današnje klinke.

Što niste napisali da je vest iz Hrvatske? Šta me boli kurac za tu kurvu. SRBIJA ČEKA ŠEŠELJA.

SMRT BOLESNICIMA I JUŽNOJ TRIBINI - SEVERNA TRIBINA '97

Ovo je pristojniji deo komentara. Ostali pozivaju na linč, ali ne silovatelja.


Često se pitam ko su ovi ljudi. Da li su nečiji roditelji, komšije, simpatije iz vrtića. Pomislim da je nemoguće da je neko toliko izopačen. Onda pročitam crnu hroniku i jedan deo mene vrišteći umre.

Treći talas.

Klikni za uvećanje

Poplava. Skoro da možeš da čuješ vredne stranačke botove kako u tami svojih soba kuckaju grupne SMS poruke i cirkularne mejlove. Organizuju se. Kreću u napad.

Ovi komentari obično stižu poslednji, nekada i čitav dan nakon ostalih. Šta ćeš, treba vremena da se sinhronizuju. Prepoznaćete ih po tonu koji kao da je ispao iz saopštenja PR-a. (čudna mi čuda).

Nesrećnim moderatorima ostaje samo da uzdahnu i istovetnih tridesetak komentara, koje su potpisali Mica, Cica, Gica (true story), sve odobri ili većinu zabrani, nakon čega sledi bonus - četvrti talas.

 Četvrti talas

Kanalizacija. Sav talog negativnih komentara sliva se u ovaj odvod. Svi, od trolova do internet filozofa, konačno su spazili ovu vest i imali vremena da se nadovežu na već postojeće baljezgarije.

To komentarima otkriva novu formu - esej.

Saga o Huanitu. (klik za uvećanje)

Puklo je.

Neopevani heroji bitke za internet, velikomučenici sajber prostora, nesrećne duše koje moraju da čitaju komentare polako dižu ruke u vazduh, podalje od miša. Gore im je, ponekad, čak i od švalera koji obavljaju najgori posao na svetu.
Da, internet moderatori bivstvuju raščerečeni između kofeinskog šoka i stalnog nervnog sloma. Slušaju isto što i psihijatri samo bez fensi kauča i mogućnosti da pacijentima daju sedativ. Umesto toga samo oni mogu da piju lekove izloženi manijacima koji svoje, očigledno, bacaju pod tepih. Tužno je to, znate...

Ako ukinu komentare, u nedostatku mesta na kome možemo da se oglasnimo, mi, savesni korisnici, parčencetom krede napisaćemo na obližnjem zidu:

Sačuvaj me bože spore pameti sa brzim internetom. 

Jedna vest na portalu, tiho će čamiti bez ijednog komentara. Biće vrlo kratka:

Nakon dugih i krvavih sukoba na granici zdravog razuma sa žaljenjem vas obaveštavamo da je Internet kapitulirao. 

Nažalost, to će samo značiti da su doktori učinili sve što su mogli.

Ipak, mislim da komentarisanje ne treba ukidati i da su domaći portali, na izvestan način, izuzetno hrabri što ga dozvoljavaju i trude se da manijake kriju daleko od nas. Pokazaću vam zbog čega sledeće nedelje.

Do tada - volela bih da vidim vaše komentare na ove komentare.

Read More

Švaler koji je kresnuo svačiju ženu

Foto: Freedigiralphotos.net

Pisanje je kao seks.

Svi o njemu pričaju, a malo ko ga upražnjava. Posebno dobro.
Danas bi svako da bude novinar, ili bar bloger. Još ako postane kolumnista - pa to je skoro kao spiker!
A ja? Ja volim da pišem. Volim i da jedem a te dve stvari, čini se, ovih dana baš ne idu u istu rupu.
Za sve je kriv globalni švaler - internet. Ova komunikacijska drolja potpuno je uništila stabilan brak medija i čitalaca. Uvukla im se u dnevne sobe, terase. U krevet. 
Ako je tradicionalno novinarstvo muž a čitalac žena ovo partnerstvo nije za mir.

Pisanje je podmuklo zavođenje, ali supruga vam nikada nije bila probirljivija.
Prolepšala se, našla je stabilan posao. Vi ste joj postali samo opcija. Ima, sa strane, stabilnu (internet) vezu. Sve češće se priča o razvodu a tek sad vam postaje jasno da se stan vodi na nju. 

Mislite da je to loša pozicija? Pitajte samo švalera.
Njega toliko pljuju, a on se, u stvari, samo zaljubio. Nemojte ga kriviti što je mlađi, brži i što mu je jedini posao da vašoj ženi bude uvek dostupan. Nije mu lako. Muž je jedan, a švalera je mnogo. Portalima koje koriste samo se razlikuje adresa.

Toliko mnogo izbora, toliko malo vremena!

I tako vam je, ljubavnik u problemu. Džaba mu bezbedna konekcija.

U vezi je sa udatom ženom. Na stotine njih. Na hiljade. 

Čeka ih naporan dan na poslu, pa kuća, neopran veš i gladna deca. Vaš posao je da ih naterate da na to zaborave. 
I danas, i sutra i na Božić, rođendan ili Jom Kipur.

Zapamtite, partner vam neće tek tako biti veran. 

On ima milion opcija pored koga će da leže i s kim će da se budi. Pored koga će ispijati tu famoznu prvu kafu. A vi se svakim danom sve više gojite i dobijate dlake na čudnim mestima.

Nije vam lako. Vi ste i muž i švaler. Vi ste novinarstvo u svetu novih medija.

Prošle godine novinarstvo je izglasano za najgori posao na svetu. Gori od seče drveća. Gori od rada na naftnoj platformi. Gori od rudarstva. (Gori od rudarstva?! Stvarno?!) Mnogi su se pobunili.

Nakon oštre rasprave u najvišim internet krugovima koja se uglavnom sastojala od navođenja krupnih cifara korporativnih finansija, citata iz "Svih predsednikovih ljudi" i nasumičnog uzvikivanja reči društvene mreže, SEO optimizacija i Tviter, sajt Mešabl je presudio - novinarstvo nije bilo najgori posao na svetu. 
Onlajn novinarstvo jeste.

Onlajn novinarstvo - termin toliko svež i vruć da vam dođe da namažete paštetu na njega. Nemojte, težak je za stomak. Nedavno mi se desilo ono čega se svaki novinar potajno pribojava - neko meni drag rekao je da time želi da se bavi. Tražila je moj savet. 

"Internet je budućnost. Mislim, on će zameniti i televiziju i radio", počela je knjišku mantru, a onda joj je izletelo "a i to je najbrži način da stvorim sebi ime". Ček, ček. Greška u koracima. Ti bi da budeš slavna?

O, dušo.

Ne postoji slavan veb novinar. Ima ih na stotine, na hiljade. Ovo je internet – navedite mi tri.

Ne znate? Naravno da ne znate. Ali verovatno ste proveli popodne pričajući o njihovim tekstovima.
Prava veb slava, ako ste dovoljno mudri da je steknete i/ili unovčite, dolazi takozvanim opinion maker-ima, kolumnistima, blogerima, uticajnim tviterašima. Ljudima koji se ističu. Onima koji za to imaju vremena. (i najčešće ne žive u Srbiji)
Vi nemate. Vaše zanimanje je da vas sve zanima. Za pet minuta menjate najmanje 5 profesija.

Dakle, krećete se brzinom profesija u minutu.
Probaću da vam otkrijem kako izgleda popodne "s onu stranu" vašeg klika i šta se zapravo desi od trenutka kada neko uleti u redakciju sa novom informacijom do momenta kada je vi šerujete na Fejsbuku. Šerujte je na Fejsbuku. Znate da želite.

Ko ste, dođavola, vi?

Novinar

... Odavno nije samo novinar. Posebno ne na vebu. Postavimo to ovako: novinari printa su fantastični piloti. Znaju rute odavde od Surčina do Trampovog ličnog ostrva, milion puta su poletali po negostoljubivim uslovima, magistrirali prinudna sletanja a u pauzama piju kafice sa poslednje tri generacije posada kontrole leta. Vi radite nešto slično. U svemiru. Niste baš sigurni kada ste lansirani tamo ali vaše polje delatnosti je planetarno, a ako sa te visine ispustite glupost proširiće se sajber svemirom brže nego jezik Mali Sajrus.
Paradoksalno, iako vaše reči u sekundi prelaze poznate delove galaksije vaš kosmos ima nekoliko metara.

Vaš sto je vaš univerzum. Topli univerzum. Papirima/omotima/katalozima/salvetama/samolepljivim papirićima zatrpan univerzum. Jedina netaknuta ravna površina u radijusu od desetak metara je vaš monitor. On je ujedno i vaš prozor i vaš zid. Tastatura služi kao podmetač, a ako treba i tanjir. Počinjete da živite u čudnom ubeđenju da će prvom prilikom kada se udaljite od stola više nego estradna ličnost od centra nanogvice biti pokrenut niz događaja koji će dovesti do nuklearnog rata a vi to nećete preneti prvi. Joj, vidi, izbila je tuča na Ceraku.

Ah, ti iznenadni napadi optimizma.

Kopirajter

Legenda kaže da su naslovi nekada imali smisla. Ljudi koji su bili zaduženi za to bili su kopirajteri čija je svrha bila samo to – stvaranje preciznog primamljivog KLIKNUO BIH NA TO naslova.

Oni su imali ceo dan, vi imate. (skroluj dole)

Taman toliko vremena da preletite tekst otprilike te dužine i oborite sa stolice nekoliko desetina hiljada potpunih stranaca. Kasnite. Verujte mi. Uz to, taj vaš posao, iako često najkraći, najbitniji je u celoj ljubavnoj igri. 


Lektor 

Uprkos neprekidnom haosu vaša je dužnost da budete pismeni. Čak i ako se uzme u obzir da simultano ubacujete i po tri vesti u kojima se ljudi obavezno zovu Naida Siražudinovna, ako imate sreće i Abdul Mahatbaradidžunaj, ako nemate. Nije strašno ako pogrešite. To će samo videti na hiljade ljudi, među kojima i oni koji vas plaćaju.

 Stanija, Hugo Čavez i Kaljari u gostima

Znate da se nešto bitno desilo kada kolege ulete u redakciju i vest saopšte ovim tonom.

Marko F. Podigao je pištolj i ispalio hitac na maloletnu Ognjenu A.B.V.G.D.Đ. jer ga je varala sa bivšim ic komplikejted na Fejsu. Novinari printa sada stupaju na scenu. Vi već kasnite.

Zapravo, kasnili ste onog trenutka kada je metak napustio šaržer. Ognjena je još bila živa kada ste vi počeli da kasnite. Dok ste čitali ove dve rečenice neki novinar nekog portala birao je neku pokrivalicu za ovu gotovu vest.

Dok ste jurili da ga stignete i pustite hroniku, Policijska Uprava Palilula izdala je saopštenje o onoj tuči sa početka bloga, biciklistu je udario kamion negde kod Obrenovca i DSS je izjavio da je Kosovo srce Srbije. Uzgred, Stanija je trudna.

I tako vi postajete...

Master multitasker

Veb novinar u svom prirodnom okruženju

Hobotnica na spidu.  Kako ste drugačije mislili da balansirate između destak rubrika, društvenih mreža i činjenice da ste registrovali broj osam u rečenici i da automatski pokušavate da napravite duhovitu, ali neutuživu aluziju na kliku te nosam.

Problemi printa i virtuelna tinta

 

Ne postoji zaključenje ovog broja

Nikada. Zamislite to ovako. Da džinovski asteroid krene ka Zemlji i postane jasno da sutrašnje izdanje novina neće izaći, vi biste radili blog smaka sveta. Sa sve tvitovima. I videom.

Kafa

Misteriozna supstanca koja omogućava izmučenim, skrušenim neuronima da veruju da ih juri čopor lavova, a da je jedini način da mu ne postanu ručak iskucan tekst o situaciji evra. Za 15 minuta.

Tviter je dobar, tviter je tvoj prijatelj

I baš kao svaki prijatelj gajićete vrlo kompleksan odnos ljubavi, mržnje i želje da se nikada u životu više ne vidite. Prosečno se dnevno na Tviteru objavi 200 000 000 (da, dvesta miliona) poruka dugih 140 karaktera. Neka je njihov autor pet minuta bio slavan šezdesetih, njegov tvit je vest. Da, vest. Dobro došli na internet.

Postaćete blago bipolarni

Od milijardu vesti koje ćete čitati u svakom trenutku ili će vas boleti glava ili dupe, ali je nemoguće da ne ostave traga na vama. Kako sudba nema nimalo obzira prema činjenici da je filter informacija u vašem mozgu opterećen kao jetra Lindzi Lohan sudba će pokušati da vam izbaci što više emotivno kontradiktornih vesti u minutu dok na kraju ne budete gledali u monitor nesigurni u sopstveno postojanje.

Demonstriraću vam.

BREJKING NJUZ: Desetogodišnji dečak je poginuo kada je stao pred serijskog ubicu kako bi spasao drugare iz razreda.
Na stotine Rusa izašlo je iz kola kako bi podigli slupani kamion i izbavili potpunog stranca.
Bolnica u Americi zatrpana hranom koju su prolaznici poslali detetu obolelom od raka nakon što je majka, iz šale, na prozor dečijeg onkološkog odeljenja postavila znak "pošaljite picu".
Beskućnik vratio bogatašici prsten vredan na stotine hiljada dolara. Ona postavila sajt za pomoć beskućniku - obezbedila ga za ceo život.
Pakistanska devojčica javno rekla da je silovana (zbog čega joj je pretilo ubistvo od strane rođenog brata), digla celu zemlju na noge.

Prošlogodišnja Zvezda Granda pokazala sisu. Ništa od prethodnih vesti se ne čita.

Rekla sam bipolarni? Probajte pasivno agresivni.

Vaš kompjuter vas mrzi. Žao mi je.

Svake noći kada ga ugasite i odete kući vaš kompjuter u tišini čami na stolu. Svestan je da se sada igrate sa kućnim računarom. Sada kada je ostario više vam nije potreban. Besan, odlučuje se na osvetu.
Planira. Vreba. Potajno kuje zaveru da vas u najgorem mogućem trenutku zajebe.

Uuuuuu, vidiš taj lajvblog od petsto redova teksta, deset videa i jedno dvadesetak slika?  Izbrisao sam ga.

Ponedeljak je pakao

Svaki dan je Ponedeljak.

Osim vikenda, ali vi radite vikendima.
Konsultovati prvo pravilo.

Ne spavate. Nikad.

Ne, to je otprilike to. Pomirite se sa tim.

Današnje novine su jučerašnje vesti o kojima su tvitovali prekjuče

U slučaju da ste spojili noćnu i jutarnju smenu bićete najobavešteniji gad na planeti Zemlji.
Apsolutno svaka vest od pokušaja atentata na kandidata opštinskih izbora u Mozambiku do nove frizure Alanis Moriset prošla vam je kroz mozak. Dok pošten svet tek počinje da prelistava štampu vi već uveliko vičete "imamo, imamo", "imamo i video", "ukrali od njih", "ukrali od nas", "demantovali", "ko je, dođavola, stavio vest o Kosovu u rubriku svet?!" I ostala bitna pitanja.

Postaćete Gugl za rodbinu

- Zbog čega je zastoj na Pančevcu, jel dolazi neki glavonja?
- Zašto su pomerili "Greh njene majke" za osam i petnaest?
- Avioni preleću malo nisko. Jel to zaprašuju komarce?
- Kada će da zaprašuju komarce?
- Koji su simptomi / kontraindikacije na lek za virus Zapadnog Nila?
- Postoji li i virus Istočnog Nila?
- Mislim da mi je sin fasovao nekog Trojanca, šta da radim?
- Ko će da pobedi na izborima?
- Komšinica mi baca smeće u dvorište, jel mogu to da puste oni tvoji?
- Kako ne mogu? Jel su to oni njihovi malo preko njegovih zajebali ove vaše? Plaćenici! Svi ste govna!

Da bih vam dočarala vaše stanje svesti prosečan tok misli će vam zvučati ovako.
Tačić.
Pegla.

Nikson.
Hemijsko oružje.
Giros.
Porno snimak.
Đoković.
Girooooos.

I za kraj - Odgovor na najčešće postavljano pitanje: Zašto objavljujete Farmu i ko to čita?

Nažalost, odgovor je vrlo kratak. Objavljujemo Farmu jer milioni to čitaju.
STOP. Odložite smart ass kritike medija i zamislite ovu sliku.

Volite Mocarta? Pljujete Soraju tako da se, za početak, složimo da volite Mocarta. (ne, kladionicu, onog bucmastog lika s perikom)

Zamislimo da svi vole Mocarta. Potajno ga slušaju u tami svojih soba i brzo spuštaju monitore laptopa kada im žena uđe u sobu dok slušaju Mocarta. I komšije vole Mocarta. I kolege. I rodbina. Svi, baš svi, uz kaficu komentarišu Mocarta.

Mocart sada donosi pare. Mocart sada donosi mnogo para. Urednici novina su ritualno spalili Sorajine slike i sada se otimaju o rane radove gospodina Mocarta. On je na svim naslovnim stranama, kritike njegovih vrhunskih remek dela su na društvenim mrežama, pokreće se rijaliti "Srbija ima Mocarta" i "Faktor Mocart", u ozbiljnoj konkurenciji sa "Tvoj Mocart zvuči poznato".

Srednjoškolci oblače frakove, tinejdžerke furaju lokne, klinci su batalili tenis i masovno upisuju časove klavira. Kulturni procvat Srbije okreće glavu Rusiji i tvrdi da nam je Austrija prapostojbina.

SNP "Naši" govore da je Parada Mocarta sramna i da ga treba slušati samo u četiri zida, Dačić benso izjavljuje "Šta, jel ja sad treba da slušam Mocarta"?! Dveri ukazuju na to da je Mocart skoro-pa-Nemac dakle neprijatelj Srba i organizuju Paradu Mokranjca.

U klubovima se pušta klasična muzika i igraju valceri, ribe se izvode na operu a mobilni telefoni zvone uz "Turski marš".

Najčitaniji tekst na portalima?

a) Virtuozni proces stvaranja Mocartovih nota!
b) Trogodišnji Japanac pokidao "Malu noćnu muziku"
c) Intervju sa najboljim mladim srpskim pijanistima!

Ne, komšije. Ovaj tekst:

Skandalozno: Riba šutnula Mocarta zbog Baha!

Ne mrzite igrače. Mrzite igru.

Read More